Žena mi je rekla " dobićete s 3:1 i ti ćeš dati gol"

Ali su njena pobeda u berlinskom finalu sa Juventusom, posle tri godine vraćen primat u Primeri, ispred nosa večitog rivala Real Madrida, i novi Kup kralja šamarčima svima koji su je živu sahranjivali posle pet, šest jesenjih remija i poraza u domaćem prvenstvu i Evropi, bučno likujući nad „prevaziđenom tika-takom, nezadovoljstvom Mesija, propalom paprenom investicijom zvanom Nejmar, besmislenim dovođenjem suspendovanog Suareza, nedozrelošću i pogubnim rotacijama trenera Enrikea…“. Svaka od 31 pobede i svaki od 107 datih golova u 2015. godini bili su kao so na ranu zlonamernim kritičarima Blaugrane – ne moraš voleti, ali moraš poštovati takvu insituciju – i opipljiv dokaz štetnosti i rizičnosti svakog trčanja pred rudu. Sve i da u sledećoj sezoni ostane praznih šaka u svakom takmičenju, kao što joj se desilo 2014. godine, ova će ostati upamćena po srećnom kraju, kakvom se malo ko van „Nou Kampa“ nadao.

– Nemamo mi vremena za razmišljanje toliko unapred. Ni za euforiju kada sve teče po planu ni za tugovanje kada nam ne ide. Sezona je toliko duga i pretrpana utakmicama da je nije realno biti sve vreme na top nivou. Ili bezgrešan. Ma koliko ekipa bila vrhunska. Ovo se posebno odnosi na prvenstvo, najbitnije takmičenje s najviše obaveza. U Ligi šampiona i Kupu kralja su duže pauze i predasi između mečeva, s više prostora za popravni. A Barselona je sve vreme „rasla“. I kada to drugima nije bilo očigledno mi smo između sebe znali da stvari idu svojim tokom. Na bolje – počinje ekskluzivnu priču za Danas as Barselone i zvezda hrvatske reprezentacije.

Čiji pritisak, kritike i(li) osporavanja je bilo najteže izdržati – uprave, navijača, medija ili stručne javnosti?

– Karijera i život vrhunskog sportiste nezamislivi su bez visokih prohteva uprava, navijača, javnosti i medija. Osporavanja i kritika takođe. Posebno u fudbalskom biznisu. Naročito ako igraš u velikom klubu, a od Barselone nema većeg. Igrao prijateljsku utakmicu na početku priprema ili finale Lige šampiona uvek si pod lupom. Stalno ti se broje i (pre)uveličavaju kiksevi. I to je u redu, ako se razumno odnosiš prema tome i naučiš s time da živiš.

Kada je ekipa „kliknula“ i iz minus faze otišla u plus? Da li se to desilo posle čuvenog sastanka trenera Enrikea i prve zvezde tima Mesija, uz mirotvoračko posredovanje Ćavija?

– Znam da je svima zanimljiv taj „slučaj“, ali ljudi zaboravljaju da je svaki tim živ organizam. I kao takav, prirodno, prolazi kroz uspone i padove. Oni mudriji bez obzira na povremene zastoje nastave odabranim putem, stalno gledajući ispred sebe. Mi smo bili dosledni, uporni, strpljivi i uvereni u uspeh na kraju. Promena trenera i dolazak sedam, osam novih igrača jednostavno traže vreme za slaganje „kockica“. Kada je taj uobičajen proces završen i svaka legla na svoje mesto ušli smo u fantastičnu seriju igara i rezultata. Epilog znate.

Koju ste najvažniju fudbalsku i životnu lekciju dobili od Ćavija, klupske legende kojoj ste „uzeli“ minutažu, a on se nijednom rečju nije pobunio protiv toga?

– Do sutra bih vam mogao pričati o Ćaviju. I opet bi mi zafalilo reči da opišem njegovo fudbalsko znanje, gospodsko držanje, životnu mudrost, posvećenost Barseloni i ljubav prema fudbalu. Veliki, a skroman. Legenda, a pristupačan. Dovoljno je samo gledati ga, upijati to što radi na treninzima, utakmicama i van terena, slediti njegove postupke i ne možeš da omašiš. Ja sam dobio i više od toga. Ponosan sam na svaki trenutak proveden s čovekom koji s dečačkom strašću prati sve fudbalske lige, reprezentacije i sekcije našeg sportskog društva. Tek nas je napustio, a svi jedva čekamo dan kada će nam se vratiti. Barselona i on su jedno. Zauvek.

Čije su zadovoljstvo i privilegija veći, vas iz fantastičnog veznog reda, jer znate da će maltene svako vaše drugo dodavanje, po opštoj oceni, najbolji napadački trio u fudbalskoj istoriji Mesi – Nejmar – Suarez pretvoriti u golove ili njihovo, kada im se šanse serviraju kao na tacni?

– He-he-he…. Zvuči kao da smo roboti bez duše. Ustvari smo obični smrtnici, s viškom talenta, privilegovani i srećni što imamo jedni druge. Uživamo u tome što zajedno radimo. Još kada vidimo rezultate tog rada… Ovo se ne odnosi samo na te dve linije tima nego na kompletan sastav. Bez obzira na pojedinačni status, minutažu i uticaj u klupskoj hijerarhiji.

Ljute li se Pike i momci iz zadnje linije, zajedno sa golmanom Ter Štegenom, što je učinak druge najčvršće odbrane u Primeri u dubokoj senci učinka vas iz ofanzivnog bloka?

– Ma, kakvi… Znaju oni da su napadači uvek i svuda u prvom planu, zanimljiviji i atraktivniji od ostalih. Bitno je da mi ispred njih poštujemo to što oni rade za tim, a ove sezone su stvarno napravili veliki posao. I da im maksimalno pomažemo u odbrani našeg gola. Svako ima svoju ulogu i svačija je važna. Zato je Barsa tako velika. Tako jaka.

Kako biste iz prve ruke opisali sadašnji Barsin fudbal? Jeste tika-taka, ali nije baš copy-paste igre iz trenerskih era Gvardiole i Rajkarda?

– Enrikeova trenerska filozofija snažno je naslonjena na Barsinu fudbalsku ideju, prenošenu s generacije na generaciju. To se podrazumevalo od njenog bivšeg igrača. Kao što je bilo normalno da se prilagodimo promenama u modernom fudbalu. Ako nam rivali ostavljaju toliko prostora bilo bi šteta i grehota ne koristiti ga, tj još brže i direktnije ići prema njihovom golu. Pogotovo s ovakvim igračima koje imamo. Samo smo nadgradili čuvenu tika-taku.

Protiv Juventusa ste od prvog minuta izgledali kao ekipa koja čvrsto veruje da će, kako god da krene finalna bitka, izaći iz nje kao slavodobitnik. Jeste li stvarno svesni svoje nadmoćnosti u odnosu na druge?

– Jako smo verovali u našu pobedu, ali nismo ništa mogli sigurati. Nije to film pa da napišeš scenario i samo „voziš“ po njemu. Koristim ovde još jednu priliku da čestitam Juventusu na tome kako su se borili i igrali u finalu, kao i na celoj sezoni u Italiji i Evropi. Pomerili su neke svoje granice… Ne mogu, ipak, da ne primetim da je naša pobeda zaslužena. Ništa nam nije poklonjeno. Izborili smo se muški i pošteno za svaki od tri trofeja ove sezone.

Da li je ova tripleta uvod u novu, dužu dominaciju Blaugrane evropskim fudbalom? Dejan Savićević nam je, na primer, nedavno rekao da veruje da će ona potrajati dokle god tim ima čuveni „trozubac“ u špicu?

– Voleo bih da se obistine reči nekoga ko ima tako veliko fudbalsko ime i toliko razume igru kao što je Dejo Savićević. Ostati na vrhu često je teže nego doći do njega, ali tvrdim da ova generacija može biti još bolja. Svi tako mislimo. I svi smo nestrpljivi da to dokažemo. Nismo još ni počeli s čestitim odmorom od prošle sezone, jer smo se raštrkali po reprezentacijama, a već se radujemo sledećoj. Tako razmišljaju ambiciozni ljudi koji vole svoj posao i klub. Još ako se dodatno pojačamo… Kvaliteta nikada previše.

Hoćete reći da trofeja nikada dosta? Kako je moguće da ne dođe do zasićenja, prvenstveno među starosedeocima, osvajačima svega što se moglo osvojiti?

– Baš tako, nikada dosta trofeja! Ono što vrhunske sportiste razlikuje od ostalih je što se nikada ne zadovoljavaju onim što su postigli. Čim završe jednu misiju, oni počnu drugu. Kada ispune jedan cilj odmah postave drugi. I napadnu ga kao da ništa pre toga nisu napravili. Ne samo u glavi. Nema ništa bez žestokog rada. Iz dana u dana. To je ključ uspeha.

Koliko za te planove znači ostanak godinama standardnog levog beka Alveša?

– Sve nas je obradovao njegov novi ugovor. Dani je godinama jedan od simbola i stubaca Barselonine igre. U oba pravca, što ga svrstava među najbolje bekove današnjice. Ja se posebno radujem ostanku momka s kojim delujem po istoj strani terena. Odlično se razumemo i funkcionišemo.

Čim ste prihvatili letošnji poziv sa „Kamp Noua“ znači da se niste uplašili strahovite konkurencije, pa ipak da li ste se nadali da ćete ovako brzo postati važan „šraf“ u ljubičasto-plavoj mašineriji?

– Ja sam mirna, neko će reći neupadljiva osoba, ali vrlo ambiciozna i vredna ličnost. Možda bi mi bilo lagodnije da sam ostao u Sevilji, gde sam uživao veliki ugled i imao važno mesto u timu, ali izdao bih svoju prirodu da nisam prihvatio ponudu sa „Kamp Noa“. Celu karijeru sam išao za izazovima, bez straha od prepreka na putevima kojima me je fudbal vodio. Svestan sam da mogu mnogo, ali žestoko radim, jer znam da mogu još više. Nemam nameru da se opustim i uživam na lovorikama. Strog sam i zahtevan prema sebi.

Šta bi to trener Rakitić zamerio fudbaleru Ivanu?

– Da ne ulazimo u detalje… Verujte mi samo da ima stvarčica za popravljanje. Dajem i davaću sve od sebe da neke elemente svoje igre podignem na još viši nivo. To su mi i obaveza i zadovoljstvo.

Uz sve postignuto završili ste u analima kao prvi igrač koji je u dve vezane sezone, sa dva kluba, dizao pehar u Ligi Evrope i Ligi šampiona. Za nevericu?

– Ko vredno i pošteno radi taj ima pravo da se nada uspehu. Mislim da sam zaslužio sreću i čast da budem prvi igrač koji je napravio taj podvig. Uz pomoć bivših i sadašnjih kolega, trenera i klubova. Dobro se dobrim vraća.

Da sve bude slađe bili ste i strelac u Berlinu. Iako vam nije posao da „poentirate“ sigurno ste poželeli da i na taj način ostane upamćeno vaše prvo finale LŠ, međutim da li ste verovali da možete stići na red pored takvih gol majstora oko sebe?

– Nisam se uopšte opterećivao time, jer sam imao važnija posla i zaduženja.

Supruga je zato videla dalje od mene. Klub nam je dozvolio da sa svojim lepšim polovinama i dečicom budemo u istom hotelu pred meč, a moja Rakel mi je ispraćajući me na stadion rekla „Čeka te teška utakmica, Juve će vas namučiti, ali ne brini, dobićete ih s 3:1, a ti ćeš dati jedan gol“. Šta sam drugo mogao nego da je poslušam? A-ha-ha… Propao u zemlju ako vas lažem!