Živimo u samoobmanama

Pogotovo u meču sa jednim Brazilom. Posle pobede protiv Kostarike smetala su mi sva ta neumesno nerealna očekivanja navijača, medija i „stručnjaka“, nakon poraza od Švajcarske kolektivno skrivanje iza sudijske greške, a u noći očekivanog epiloga u Moskvi epske priče o ponosu zbog datog maksimuma. Ako je to stvarno bio naš limit onda smo, gospodo moja draga, u gadnom problemu. Ti iritantno i uvredljivo prepotentni Nejmar i kompanija su pešačili protiv Srbije! Šta bi bilo da su, ne daj bože, ubacili u treću brzinu? Kako bismo prošli da su jurili gol-razliku? I kada su neubedljivi, kao u prva dva kola, mogu da igraju koliko im se hoće, taman koliko im je u tom trenutku potrebno. Dok mi nastavljamo da živimo u samoobmanama. Naše zablude su nas dovele dovde i ne dopuštaju da krenemo napred. Odavno. Kada postoje dugoročni plan i program za nacionalni fudbal, kada se zna kakva se igra forsira i svi je se dosledno drže onda je nebitno ko igra i kako se zove selektor. On(i) se priagođavaju sistemu. Ovde je kontra, jer se stalno nešto menja i svako malo kreće od nule. Ličimo na kometu izgubljenu u svemiru.

Nemačka je sušta suprotnost. Da se Srbiji desila njihova kastrofa protiv Južne Koreje selektor bi bio smenjen još u svlačionici. Ali, jedna od tajni njihove veličine je to što su postojani, razumni i principijelni. Čak i kada im reprezentacija liči na sindikalne ekipe na radničkim Igrama, sa 70 metara između linija, kada nestane njihova karakteristična devedesetominutna disciplina, kada Švaba ne može da trči kao navijen i time parira tehnički kvalitetnim rivalima.

Šveđani su bezlični za moj ukus, ali su zaslužili da im se vrati izgubljeno protiv Nemaca, Meksikanci su se malo više opustili, pa sada udaraju na veliki Brazil, u potencijalno najboljem meču šampionata, dok su Južnokorejci potvrdili mudrost Koeljovog Alhemičara – Ako nešto dovoljno jako želite, celi univerzum se uroti da vam se želja ispuni.

Autor je fudbalski trener