Zlatni odlazak sedam veličanstvenih

А oni su uspeli i više od onoga što im je iko predviđao kada su sa velike scene sišli njihov selektor, otac, brati i prijatelj Dejan Savić, njegov pomoćnik Vladimir Vujasinović, Aleksandar Šapić, Danilo Ikodinović, Denis Šefik, Aleksandar Ćirić… a oni 2009. godine na Svetskom prvenstvu u Rimu združenim snagama krenuli u istoriju, ka šampionskih 13:10 (6:3, 2:4, 2:2, 3:1) protiv Grčke u finalu Igara u Tokiju 2021.

Na zlatnom koncu burnih leta kada su iznova i iznova umor od klupskih sezona, ženidbe, traženja angažmana, rađanja dece… gurali u stranu, bespogovoro dolazeći na pripreme za Svetska prvenstva, šampionate Evrope, FINA kupove, Svetske lige, Olimpijske igre…

Uvek želeći više od sebe i drugih, a najbolje za državu i naciju.

Sa Milošem Ćukom, ovog puta ostavljenim u Beogradu, uz ranije penzionisani tandem Živko Gocić – Slobodan Nikić, sedmorica veličanstvenih toliko su zadužila srpski sport da i kada dođu teški dani za vaterpolo imaćemo šampionske uspomene, da živimo od njih do stasavanja nove generacije beskompromisnih boraca pobedničkog nerva, velikog srca, lepog vaspitanja, retko jake pshine, neviđenog inata, bez trunke sujete…

Ako je uopšte moguće nekada, opet, imati toliko istih ljudi i igrača na „gomili“.

Slavni i trofejni prethodnici su možda imali i jače pojedince ili makar brojnije individualce top klase, ali im je falio taj faktor X za olimpijsko zlato.

Pre svega sloga naslednika, zato su baš ovi drugi a ne oni „pokorili“ Rio de Žaneiro 2016. godine a onda ugasili svetlo u japanskoj prestonici. Uprkos svima i svemu.

Posle bronze na planetarnom prvenstvu iz 2017. godine, petog mesta na SP 2019. i naročito pete pozicije na EP prošle zime mnogi su požurili da ih otpišu kao prestare, pročitane, prezasićene, prevaziđene… za velika dela.

Još kada su izgubili od Španije na startu grupne faze turnira i Hrvatske u pretposlednjem kolu čak i mnogi njihovi zemljaci su prestali da računaju na kolajne vaterpolista kao na dan posle noći.

Nije da to nije žuljalo, katkad i bolelo osvajače svih mogućih titula (nekih i više puta), međutim oni su poput alhemičara opštu sumnju pretvarali u pogonsko „gorivo“ i sa verom u sebe, boga i pravdu krčili put ka poslednjem intoniranju himne u njihovu čast.

Imali su i savršenog čoveka uz bazen.

Od početka dovoljno mudrog i veštog da ih opusti kao da su negde „čoporativno“ u kafanskom provodu i postroji kao najstrožiji profesor nove đake na početku gimnazijskog života.

Uz mahersko vođenje kroz Scile i Haridbe, katkad žestokih udacara konkurencije, sudijskih mahinacija, probleme sa povredama i bolestima, opštu krizu u doba korona virusa…

Da, Dejan Savić je radio sa nezasitim „alama“, ali nema boljeg dokaza od 16 njegovih selektorskih medalja za majstorstvo u dizanju i spuštanju adrenalina, izvlačenju timskog i ličnog maksimuma od svakog ponaosob i tempiranju forme.

Samo ko se nimalo ne razume u materiju ili je previše čitao bajke u detnjstvu može da pomisli da je Srbija slab početak u Riju i Tokiju i(li) krize tokom polufnalnog okršaja sa Špancima preživela samo na iskustvo, suvi kvalitet, foru, ludu sreću… Ne, ne, ne….

I kada su rezultatski padali poslednjih godona, on i ekipa su kao papagaji ponavljali da im je cilj svih ciljeva zlatna medalja na kraju olimpijskog ciklusa.

Iz takvog stava se izrodilo sve čemu smo svedočili prošlih nedelja, zaključno sa samouverenim odbijanjem pokušaja čudesno dobrih Grka da im zamute vodu u finalu.

Uvek kada je bila svoja na svome (najpre u glavi) ova generacija je prva prolazila kroz cilj.

Uz manju ili veću pomoć dečaka stasalih uz njih (poput Dušana Mandića, Save Ranđelovića i Nikole Jakšića) i novajlija na najvećoj sceni (kao što su Strahinja Rašović, Nikola Dedović i Đorđe Lazić bili u Tokiju).

I zato je zaslužila sve hvalospeve, tantijeme, premije, pamćenje…

Svih, pa i onih što i dalje lakonski tvrde da vaterpolo igra samo četiri, pet zemalja na svetu zbog čega i nije naročito teško biti prvi ili među najboljima.

– Ako je to tako lako organizujte takmičenje u pljuvanju, sa drugarima iz zgrade, pa da vidimo koliko će ko puta biti prvi – otprilke je glasila svojevremena izjava nekada vrhunskog vaterpoliste Aleksandra Šapića potpisniku ovih redova.

Kao po(r)uka i medijima, sviknutih da se vaterpolom bave samo par puta godišnje, malo pre i neki dan posle velikih turnira.

„Delfini“ od zlata

Andrija Prlainović    34

Flip Filipović 34

Duško Pijetlović       31

Stefan Mitrović       25

Gojko Pijetlović       24

Milan Aleksić            24

Branislav Mitrović   17

*Broj osvojenih medalja

** Tokio su „osvojili“ i: Dušan Mandić, Strahinja Rašović, Đorđe Lazić, Nikola Dedović, Sava Ranđelović i Nikola Jakšić; treneri Vladimir Vujasinović, Stefan Ćirić i Žarko Petrović, fizioterapeut Vladimir Radović i doktor Nikola Repac.

Sve medalje

* Olimpijske igre

zlato               2016, 2021.

bronza           2008, 2012.

* Svetsko prvenstvo

zlato   2009, 2015.

srebro            2011.

bronza           2017.

* Evropsko prvenstvo

zlato   2006, 2012, 2014, 2016, 2018.

srebro            2008.

bronza           2010.

* Svetska liga

zlato   2005, 2006, 2007, 2008, 2010, 2011, 2014, 2015, 2016, 2017, 2019.

bronza           2009.

* FINA kup

zlato   2006, 2010.

* Mediteranske igre

zlato   2009, 2018.

bronza           2005.