Zna se ko se za šta pita

Sportski direktor kluba Vladimir Matijašević kaže da klub ozbiljno razmišlja o izvesnom nastupu u evropskim kupovima najesen.

– Probaćemo i u Ligi konferencija da napravimo dodatni iskorak, kao što smo to učinili na početku ove sezone. Za sada mogu da otkrijem da planiramo da se pojačamo igračima iz inostranstva. Veliko je pitanje hoće li i sadašnji tim ostati na okupu.

Interesovanja za igrače Čukaričkog konstantno ima, Uprava kluba biće na slatkim mukama.

– Videćemo šta će se dešavati, kako bih mogao da zabranim Mijailoviću, Dociću ili Stevanoviću da odu u slučaju dobre ponude? Mogu jer imaju ugovore, ali to ne bi bilo fer. Bili smo voljni da pustimo Mijailovića i zimus, ali je Partizan odustao.

U prethodnom periodu Čukarički je realizovao nekoliko velikih transfera, Veljko Birmančević i Đorđe Jovanović, blistaju u Malmeu, odnosno Makabiju iz Tel Aviva.

– Svi pitaju gde su naši igrači kad odu iz Čukaričkog. Neki su otišli mladi, potrebno im je vremena. Mislim tu na Tedića, Kamenovića, Mašovića… Eto, Mašović je otišao vrlo rano, a sada je standardan u ekipi iz Bundeslige, Bohum je sa njim produžio ugovor. A ono što čine Birmančević i Jovanović je dovoljan pokazatelj da nismo grešili.

Zašto na Brdu najbolje uspevaju napadači? Velike transfere ostvarili su Nikola Stojiljković, Andrija Pavlović, Ognjen Mudrinski, Slobodan Tedić…

– Igramo, napadački fudbal. Verujte mi, naša liga nije laka, ako daš deset do 15 golova, normalno je da zapadneš za oko inostranim klubovima.

Čukaričkom se najviše zamera „nedostatak ambicija vezanih za osvajanje trofeja“ i „konstantna prodaja igrača“.

– Dragan Obradović je od dolaska u klub sigurno četiri godine samo ulagao novac. Pa ko će da da oko deset do 15 miliona evra, a da mu se ništa ne vrati? Niko! Klub nema velika sponzorstva, moramo da prodajemo da bismo živeli. Iza nas niko ne stoji, ovaj klub ispod tri do četiri miliona evra godišnje ne može da funkcioniše.

Moderna era Čukaričkog počela je pre tačno deset godina. Dragan Obradović rešio je da kupi tim sa Banovog brda. Dve godine kasnije u Čukarički je stigao i Vladimir Matijašević, a klub je konstantno rastao, u svakom pogledu i sad je personifikacija za uspešno poslovanje?

– Uvek verujem u uspeh, kada je dobra organizacija, što podrazumeva da se u posao ne meša sto ljudi. U Srbiji ima mnogo primera dobrog poslovanja, TSC, Voždovac, Napredak se uzdigao, Mladost. Svi ti klubovi funkcionišu drugačije, ali se zna ko se pita. Sportski direktor sa saradnicima mora da se pita za sve sportske stvari u klubu, naravno tu je i predsednik. Ne može sportski sektor da donese ponudu od milion, a predsednik traži tri. U Čukaričkom nas je malo, tu su moji saradnici Grkinić, Sikimić, međutim zna se ko šta radi. Žao mi je što na primer ne funkcioniše Sloboda iz Užica, a imaju fantastičan stadion. Sa druge strane Radnik odlično radi sa Gašićem, Lučani takođe, jer se ne pita mnogo ljudi. Nemoguće je da deset ljudi odlučuje i ima isto mišljenje.

Stadion čeka već osam godina

Svi hvale Čukarički u smislu organizacije, igračkog kadra, rezultata, ali nedostaje infrastruktura, stadion?

– Čekamo dozvole za stadion već osam godina. Sa sportskim društvom pregovaramo oko renoviranja i sređivanja kancelarija i tu smo već u završnoj fazi dogovora. Ponovo ćemo podneti zahtev za izgradnju stadiona. To je državno i niko to neće nositi kući. Projekat odavno postoji.