Žoze Murinjo tvrdi: Nisam oterao De Brujnea i Salaha, u Junajtedu su me zbog izmene tužili za mobing

U Čelsiju je definitivno bio svoj na svome. Iako je sa Interom osvojio čuvenu tripletu, radom u Londonu postao je prepoznatljiv u čitavom fudbalskom svetu, pozicioniravši se kao neko kojem je i te kako prikladno stajao nadimak Posebni.

Za one revnosnije, osvajanje Lige šampiona sa Portom bilo je masterklas čuvenog Portugalca kojem je nakon uspeha sa Interom karijera krenula silaznom putanjom.

Iako to nikada neće priznati, činjenica je da do danas nije bio ni blizu novog podizanja čuvenog „uška“.

Aktuelni je trener Rome koja je daleko od elitnog sazvežđa i u italijanskoj Seriji A a kamoli na Starom kontinentu.

U razgovoru za podkast „Obi One“ koji vodi njegov nekadašnji igrač Džon Obi Mikel pričao je o tome kako su za vreme njegovog mandata u Čelsiju iz kluba otišli Kevin De Brujne i Mo Salah, ali i o čuvenom meču sa Liverpulom 2014. zbog kojeg su Crveni ostali bez titule u Premijer ligi.

Ćudljivog karaktera, Murinjo je svestan da danas odnos sa igračima mora biti sofisticiraniji.

Ni one najjednostavnije odluke trenera, poput izmene igrača, više nisu potezi koji se tumače kao proste činjenice.

– Kad sam bio u Mančester junajtedu zamenio sam igrača na poluvremenu. Izvršio sam izmenu i optužili su me za mobing – otkrio je Murinjo, a prenosi Mozzart Sport.

Iako nije želeo da kaže o kojem je igraču reč, napravio je paralelu sa Nemanjom Matićem kojeg je takođe zamenio posle samo 28 minuta na terenu.

– Sa Matićem na Stamford Bridžu, bio je na klupi. Uvedem ga na poluvremenu, izvedem oko 70. minuta. To je obrazovanje, to znači da treniraš ekipu. To znači da uradiš sve za pobedu. Morao sam da menjam. Smejem se kad se setim tih vremena, jer danas su druga vremena. Čak i biti otac znači biti drugačiji otac od onoga što je tvoj tata tebi bio. Moraš da se menjaš prema svetu.

Vodeći Čelsi, Murinjo je umeo da bude vrlo prek, nekada i da saspe u lice igračima sve što misli, a umeo je čak i fizički da odreaguje.

– Jednom sam šutnuo tablu, loše, udario sam je cevanicom i mnogo je bolelo. Hteo sam da plačem, ali svi su me gledali. Pa sam morao da se ugrizem za jezik dok sam u sebi mislio: Polomio sam cevanicu.

NESTRPLJIVOST SALAHA I DE BRUJNEA

Period u Čelsiju bio je veoma berićetan za Murinja u smislu osvajanja torfeja, međutim ostao je i upamćen po tome da se De Brujne i Salah nisu zadržali na Stamford bridžu.

– Da budem iskren, otišli su jer su želeli da odu, otišli su zato što nisu hteli da čekaju. Njihove karijere pokazuju da su dobro razmišljali, ali klinci donose takve odluke jer ne mogu da sačekaju pravi trenutak, nemaju strpljenja. I nekada karijere odu u pogrešnom pravcu.

Čuveni Portugalac objašnjava da mu je talenat Moa Salaha bio savršeno jasan i da je on insistirao na tome da Egipćanin bude doveden u Čelsi.

– Ljudi pričaju da sam ja pustio Salaha… Ja kažem potpuno suprotno. Ja sam doveo Salaha. Ja sam rekao: kupite tog momka. Trebalo je da iz Bazela ide u Liverpulu, ali borio sam se za njega, vodio rat da dođe u Čelsi… Onda dođe i taj period kada su Čelsijev igrač, ali moraš da odmah isporučiš ili da čekaš. On nije hteo da čeka, hteo je na pozajmicu. A onda se Čelsi u jednom trenutku odlučio da proda. Nisam ja to odlučio. Ja sam govorio da mu se dozvoli da ide na pozajice ako misli da reba da igra svaki minut na svakoj utakmici.

De Brujne je, pak, za dve godine odigrao samo devet utakmica za Čelsi. Odlaskom u Volfsburg profilisao se kao jedan od najboljih veznih igrača u Evropi zbog čega ga je Mančester siti otkupio za 76. 000.000 evra.

– Sa Kevinom je bilo slično. Bio na pripremama u Aziji, išli smo u Indoneziju, Tajland i Kevin je trebalo da ide na pozajmicu. Rekao sam klubu: Ne, ne želim da ide na pozajmic, želi ga uz sebe. Ostao je, počeo sezonu u Premijer ligi u startnih 11. Posle smo u Pragu protiv Bajerna igrali evropski Superkup i nije igrao. Sledećeg dana je hteo da ide. Igrali smo drugu prvenstvenu utakmicu, protiv Mančester junajteda na Old Trafordu, bilo je 0:0. De Brujne je počeo na klupi, ali je igrao, međutim, nije mu bilo dovoljno i hteo je da ide.

Murinjo je tip trenera koji više voli „vojnike“ nego one koji prečesto zanovetaju.

– Kada igraš u Čelsiju i hoćeš da ideš – idi. Dolazi drugi. Bili su samo deca koja nisu mogla da čekaju i njihove karijere govore da su ispravno postupili, ali to nije bilo do mene. Neki drugi momci bi verovatno mogli da kažu da sam ih izgurao, ali ne njih dvojica.

NISAM MOGAO NA LIVERPUL SA OMLADINCIMA

Prisetio se Murinjo i događaja iz 2014. godine. Meč sa Liverpulom bio je Crvenima izuzetno važan zbog borbe za titulu u Premijer ligi.

Čelsiju u tom smislu ništa nije značio. Na kraju je Siti došao do pehara, posle preokreta i remija sa Kristal Palasom (3:3).

I danas se pamti proklizavanje Stivena Džerarda na toj utakmici kojim je direktno bio odgovoran za vođstvo Čelsija, koji je kasnijim golom Vilijana zapečatio sudbinu Liverpula.

Nakon gola Brazilca Portugalac je eksplodirao i po ko zna koji put poneo se nesportski prema rivalu i njegovim navijačima.

– Nije imalo veze sa Brendanom (menažer Liverpula u to vreme). U mnogim smešnim trenucima zvali smo ga Posebni, broj dva. Imali smo veoma dobar odnos. Evo šta je bilo. Igrali smo polufinale Lige šampiona, 0:0 protiv Atletika, a revanš kod kuće. Nama taj meč sa Liverpulom nije značio ništa, jer bismo svakako bili drugi ili treći. Ali sam hteo da igramo u petak veče ili subotu, Premijer liga nije htela da nam učinili. Plakali smo, žalili se, molili, a oni su govorili da je to zbog publike, zbog Skaja, zbog ne znam ni ja čega. Nama je dakle bilo bitno finale Lige šampiona, ali nisam mogao na Liverpul da izađem sa omladincima, ne bi bilo fer prema Mančester Sitijem da smo izašli sa drugim timom. Hteli smo to da odradimo kako treba.