Zvezda dosegla maksimum, Bahar dobio sve što je hteo: Zašto „Rajko Mitić“ više nije popunjen do poslednjeg mesta na Ligi šampiona?

Uverenje da su crveno-beli mogli da izvuku bolji rezultat da se nisu sami uplašili atmosfere na stadionu (koja je trebalo da zaplaši goste, a ne njih) i primili gol u prvih pet minuta – čista je zabluda. Ovo je Zvezdin maksimum ove jeseni, možda i ove sezone.

Barak Bahar je promešao karte, dao šansu i Krasou od prvog minuta, ali napadač koji ne igra redovno nije izgleda mogao više od žutog kartona i solidne borbe sa defanizvcima nemačke ekipe (kojima nije uspeo da pobegne ni jedan put).

Da li bi neki drugi trener u datim okolnostima i sa ovim igračkim kadrom mogao više? Verovatno da. Bahar je dobio sve što je hteo. Od dozvole da se zahvali klupskoj legendi, kapitenu Milanu Borjanu, do ostvarenja želja zvanih Glazer, Olajinka, Endiaje, Kraso, Điga. Dobio je čak i u tzv. ekstra tajmu prelanog roka Hvanga, koji bez dileme poseduje vrhunsko znanje ali mu nedostaju utakmice sa ovim saigračima.

Vladan Milojević je 2018. godine sa bez dileme slabijom (jeftinijom) ekipom uradio više nego Izraelac 2023. sa najskupljim timom u istoriji crveno-belih. Da li bi Bahar sledeće sezone mogao da pruži više sa istom ekipom, kada se on i novi igrači upoznaju s balkanskim menatiletom, Beogradom, Srbijom, domaćim fudbalom i očekivanjima… Verovatno da. Ali, teško da je iko o tome letos razmišljao.

Ovaj tim je bio projektovan da odmah i sad da pokaže šta zna. Silni novac je uložen kako publika ne bi treći put gledala „osvajanje“ četvrtog mesta u Ligi šampiona. Uprava kluba se godinama finansijski napreže preko svake mere, a ovaj put je otišla još dalje, verovatno svesna da je to jedini način da se napravi korak dalje, da se lestvica digne još malo. Uostalom, to je lako kad ima ko da plati (čitaj: država).

Međutim, zaboravili su i Zvezdan Terzić, i Mitar Mrkela, i Barak Bahar, i svi ostali koji su možda bili neki faktor u odlučivanju da ipak nije sve u parama – za ljubav (fudbal) treba imat dušu. Da milioni, avioni, kamioni… mogu da kupe instant uspeh, ne bi Mančester siti duže od decenije s arapskim novcem čekao na trofej Lige šampiona. Da ne pominjemo druge primere poput Pari Sen Žermena…

U fudbalu se uspeh ne kupuje, on se stvara. Ne samo sezonama, godinama, nego i decenijama. To najbolje zna počasni predsednik Crvene zvezde Dragan Džajić, a da je pitan, lako je mogao da objasni da osim para uvek treba i strpljenja. Tim iz 1991. je pre Olimpik Marselja imao teške usputne stanice prethodnih sezona, protiv Kelna, Milana… Ali je na kraju naplatio sve ono što im se nije dalo na tim mečevima.

Vladan Milojević je sa već pomuntim (slabijim) timom imao i dosta sreće u prve dve sezone. Ali, sreću treba zaslužiti. Zaslužio je radom. Liverpul nije srušen „ad hoc“, samo na volju, želju i Milana Pavkova. Srušen je kao posledica lančane reakcije svega (dobrog) što se zbivalo u svlačionici i oko nje.

Naplatila bi i Zvezda sve ono što je ispromašivala u drugom poluvremenu protiv Lajpciga – ako bi Hvang i družina ostali na okupu barem tri sezone. U Ligi šampiona se ne pravi instant rezultat. Tu nema ni amatera, ni zalutalih.

Odigrala je Zvezda najbolje (drugo) poluvreme od početka sezone protiv Lajpciga. Žargonski rečeno, visio je gol u vazduhu od početka 45. minuta. Visio je i drugi u finišu. Ali… Tri tačke je (pre)malo da bi se opisao to veliko ali…

Sever je gurao crveno-bele koliko je mogao ka tom bodu koji bi bio veliki kao kuća. Ali, Zapad i Istok su iz utakmice u utakmicu ne samo ređe popunjeni (tri-četiri stolice zauzete, pa jedna prazna) nego i tiši. Nije Zvezda ni za Jang bojs uspela da rasproda „Mitića“ za koji se 2018. godine tražila karta više. UEFA je za Lajpcig smanjila kaznu sa 10.000 na 5.000 mesta koja moraju ostati prazna, ali pustih stolica je bilo više.

U zemlji u kojoj je životni standard opao za 30 odsto od kako je počeo rat u Ukrajini (a plate mahom ostale na starom nivou) – postao je (pre)veliki luksuz gledati Ligu šampiona. Još ako kao navijač neko ne veruje da će se ova sezona razlikovati od ranijih učešća u elitnom takmičenju – eto dodatnog motiva da se ostane kod kuće.

Na skupljim tribinama se srpski jezik sve manje čuje. Zvezda je postala zabava i jednodnevni turistički izlet za Rumune, Bugare, Mađare, uz „domaće“ Crnogoroce i Severnomakedonce. Oni se lepo provode, tapšu, navijaju… Ali, tu su prvenstveno zbog druženja i zabave, ne zbog rezultata.

Da se rezumemo, svi su dobordošli na „Marakanu“. Beograd je svet i treba da bude svet i u sportskom (fudbalskom) smislu. Druga je stvar što ovi gosti na „Mitiću“ ne primaju k srcu kada zadnji vezni (Mijailović) igra desnog beka ili kada neko ko je najbolji na desnom krilu (Bukari) igra napadača, i to neuspešno, ili kada neko ko je ceo život levi bek (Rodić) igra centralnog beka.

I na kraju, ako je fudbal zabava i razonoda kao najvažnija sporedna stvar na svetu – u utorak smo u glavnom gradu Srbije videli vrhunsku predstavu. Prikazali su je tim koji je projektovan za najviše domete u Evropi i ekipa koja je na ivici Lige šampiona i Lige Evrope, ali koja je skupo prodala kožu.

Većina prisutnih na „Mitiću“ možda nije svesna da je imala privilegiju da gleda ekipu koja će ove sezone skoro sigurno ući u top 8, a možda i u top 4 Lige šampiona. Probajte da se setite ove konstatacije u maju naredne godine, videćete zašto je Beograd jedne kišne novembarske večeri (ponovo) bio deo fudbalskog krem društva.