Kapa “zavadi pa vladaj” najlepše stoji na glavi Moskve, a ne NATO

Komentar ruskog ministra odbrane da SAD „spremaju provokaciju sa hemijskim komponentama u istočnoj Ukrajini“ učinio je tog „čoveka od slame“ još većim.

Očigledno je želja Kremlja da se svi upustimo u ovu lažnu tvrdnju, umesto da osporimo stvarnu agendu predsednika Ruske Federacije.

Prvo, NATO je, u svojoj suštini, defanzivne prirode. U srcu organizacije je član 5 koji obavezuje sve članice da priteknu u pomoć drugoj članici ako je napadnuta. Nema ako i nema ali.

Međusobna samoodbrana je kamen temeljac NATO-a. Ova obaveza nas sve štiti. Saveznici iz dalekih krajeva poput Turske i Norveške; ili bliži iz Letonije i Poljske, imaju koristi od Alijanse i obavezne su da odgovore. To je zaista odbrambeni savez.

Drugo, bivše sovjetske države nije NATO uvukao u članstvo, već su se one pridružile Alijansi na sopstveni zahtev. Kremlj pokušava da predstavi NATO kao zapadnu zaveru koja zadire na njegovu teritoriju, ali u stvarnosti porast broja članica u Alijansi je prirodan odgovor tih država na maligne aktivnosti i pretnje.

Treće, tvrdnja da NATO želi da opkoli Rusku Federaciju je neosnovana. Samo pet od trideset saveznika susedi su sa Rusijom, sa samo 1/16 njene granice koja se nalazi uz NATO.

Ako je definicija biti opkoljen kada je šest odsto vašeg perimetra blokirano onda bi bez sumnje hrabri ljudi koji su se borili u Arnhemu ili Lenjingradu u Drugom svetskom ratu imali nešto jako da kažu o tome.

Kremlj zapravo ne ugrožava raspoloženje NATO snaga, već privlačnost njegovih vrednosti. Kao što znamo akcije Kremlja se zaista odnose na tumačenje istorije predsednika Putina i njegove nedovršene ambicije za Ukrajinu.

To znamo jer je prošlog leta na zvaničnom sajtu Vlade Putin objavio sopstveni članak „O istorijskom jedinstvu Rusa i Ukrajinaca“. Pozivam vas da ga pročitate, ako imate vremena, jer iako je sveobuhvatan u pogledu njegovih argumenata, on je kratak u pogledu tačnosti i dugačak u kontradiktornostima.

Svi treba da brinemo jer ono što izvire iz pera samog predsednika Putina jeste esej od sedam hiljada reči koji etnonacionalizam stavlja u srce svojih ambicija.

Ne priča koja se sada prodaje. Ne slamnati čovek koji zadire u NATO. Putinov esej pruža iskrivljeno i selektivno rezonovanje da bi se, u najboljem slučaju, opravdalo potčinjavanje Ukrajine, a u najgorem slučaju nasilno ujedinjenje te suverene zemlje.

Članak predsednika Putina potpuno ignoriše želje građana Ukrajine, a evocira isti tip etnonacionalizma koji se vekovima odvijao širom Evrope i još uvek ima potencijal da probudi iste destruktivne snage drevne mržnje. Čitaoci će biti ne samo šokirani tonom članka, već će biti i iznenađeni koliko se malo NATO pominje. Na kraju krajeva, zar NATO „ekspanzionizam“ nije izvor svih zabrinutosti Kremlja? Zapravo, samo jedan pasus je posvećen NATO-u.

Esej iznosi tri tvrdnje. Prva: da Zapad nastoji da iskoristi podelu da „vlada“ Rusijom. Druga: da je sve osim jedne nacije Velike Rusije, Male Rusije i Bele Rusije (Velikorusi, Malorusi, Belorusi) u slici koja je napredovala u 17. veku veštačka konstrukcija i prkosi željama jednog naroda, sa jednim jezikom i crkvom. Treće, da svako ko se ne slaže to čini iz mržnje ili fobije od Rusije.

Možemo se odreći prve optužbe. Niko ne želi da vlada Rusijom. Očigledno je da je, kao i svaka druga država, na građanima jedne zemlje da sami određuju svoju budućnost. Ruske vlastite lekcije iz takvih sukoba kao što je Čečenija sigurno moraju glasiti da su etnički i sektaški sukobi koštali hiljade nevinih života, a protagonisti su zaglibili u decenijske razdore.

Što se tiče Ukrajine, Rusija je sama priznala njen suverenitet kao nezavisne države i garantovala njen teritorijalni integritet, ne samo potpisivanjem Budimpeštanskog memoranduma 1994. godine, već i njenog Ugovora o prijateljstvu sa Ukrajinom 1997.

Ipak, Kremlj, a ne Zapad, je taj koji je počeo da uveličava podele u toj i nekoliko drugih država u Evropi. Dobro su dokumentovani brojni napori GRU i drugih ruskih agencija da se mešaju u demokratske izbore, a domaći sporovi su dobro dokumentovani.

Kapa “zavadi pa vladaj” najlepše stoji na glavi Moskve, a ne NATO-a.

Verovatno najvažnija i najsnažnija tvrdnja da je Ukrajina Rusija, a Rusija Ukrajina nije baš tako predstavljena. Ukrajina je bila odvojena od Rusije mnogo duže u svojoj istoriji nego što je ikada bila ujedinjena. Drugo, tvrdnja da su svi narodi u Belorusiji, Rusiji i Ukrajini potomci „drevne Rusije“ i da su stoga nekako svi Rusi. U stvarnosti, prema istoričaru profesoru Endru Vilsonu u svom odličnom eseju za RUSI pod naslovom „Rusija i Ukrajina: ’Jedan narod’ kako Putin tvrdi?“ oni su u najboljem slučaju „rođaci, ali ne i isti ljudi“.

Na isti način se Britanija oko 900. godine sastojala od Mersije, Veseksa, Jorka, Stratklajda i drugih predmodernih kraljevstava, ali je to bila građanska nacija mnogih naroda, porekla i etničkih grupa koja je na kraju formirala Ujedinjeno Kraljevstvo.

Ako počnete i zaustavite svoj pogled na rusku istoriju između 1654. i 1917. onda možete da izmislite slučaj za ekspanzivniju Rusiju, možda u skladu sa motom ruskog cara pre Ruskog carstva „Suveren cele Rusije: Veliki , Mali i Beli” – Rusija, Ukrajina i Belorusija. I što je najvažnije, morate zaboraviti pre i posle u istoriji. Morate ignorisati postojanje Sovjetskog Saveza, kršenje Rusko-ukrajinskog ugovora o prijateljstvu i okupaciju Krima. Mnogo više od fusnota u istoriji, siguran sam da ćete se složiti.

Ironično, sam predsednik Putin priznaje u svom eseju da se „stvari menjaju: zemlje i zajednice nisu izuzetak.

Naravno, neki deo jednog naroda u procesu svog razvoja, pod uticajem niza razloga i istorijskih okolnosti, može u određenom trenutku postati svestan sebe kao posebne nacije. Kako to treba da tretiramo? Odgovor je samo jedan: s poštovanjem!“

Međutim, on zatim nastavlja da odbacuje neke od tih „istorijskih okolnosti“ kako bi odgovarao sopstvenim tvrdnjama.

U najmanju ruku sumnjiva, a nikako perspektiva koja opravdava okupaciju Krima (na isti način na koji je Rusija okupirala Krim 1783. prkoseći rusko-turskom sporazumu Kučuk-Kajnardži 1774.) ili bilo kakvu dalju invaziju modernih Ukrajina, kao nezavisna suverena država.

Poslednja optužba mnogih u ruskoj vladi protiv Zapada jeste da su oni koji se ne slažu sa Kremljom na neki način rusofobi. Ostavimo li po strani da su oficiri GRU rasporedili nervne agense po britanskim ulicama ili da sajber hakovanje i ciljana ubistva potiču iz ruske države, ništa ne može biti dalje od istine.

Rusija i Britanija dele duboku i često obostrano korisnu istoriju. Naša odanost je pomogla da se konačno pobedi Napoleon, a kasnije i Hitler.

Izvan sukoba, kroz vekove delili smo tehnologiju, medicinu i kulturu. Tokom 18. veka Rusija i Britanija su bile duboko povezane. Između 1704. do 1854. godine, od doba Petra Velikog preko Katarine Velike pa sve do 19. veka, Britanci su se nalazili kao admirali, generali, hirurzi i arhitekte na najvišem nivou ruskog dvora. Otac ruske mornarice –  Semjuel Grejg – rođen je u Inverkajtingu u Fajfu.

To zajedničko divljenje važi i danas. Britanska vlada nije u sporu sa Rusijom i ruskim narodom – daleko od toga – ali se dovodi u pitanje zlonamerne aktivnosti Kremlja.

Dakle, ako jedne hladne januarske ili februarske noći ruske vojne snage još jednom pređu u suverenu Ukrajinu, zanemarite narative o „slamnatom čoveku“ i priče o „lažnoj zastavi“ o agresiji NATO-a i setite se reči samog predsednika Rusije u tom eseju od prošlog leta. Zapamtite to i zapitajte se šta to znači, ne samo za Ukrajinu, već i za sve nas u Evropi.

Šta to znači sledeći put…