Spoljna politika i Trampa i Bajdena bila radikalna: Profesor sa Kolumbija Univerziteta o odnosu SAD prema ratu u Ukrajini i na Bliskom istoku

Postoji jedna škola mišljenja koja kaže da Bajdenova administracija nešto pokušava iako nema veliki plan.

Nedostaje volje ili sredstava da disciplinuje ili usmerava Ukrajince ili Izraelce. Kao rezultat toga, uglavnom je fokusirana na izbegavanje trećeg svetskog rata, ukazuje u analizi za Gardijan Adam Tuz, profesor istorije na Kolumbija Univerzitetu.

Ako je tako, dodaje, to je tužan dokaz opadanja američkih hegemonističkih ambicija. Nije ni čudo što se u SAD čuju pozivi Vašingtonu da razvije „nezavisnu“ spoljnu politiku – nezavisnu od Ukrajine i Izraela.

Ali šta ako je to tumačenje previše benigno? Šta ako potcenjuje intencionalnost Vašingtona? Šta ako ključne ličnosti u administraciji zapravo vide ovo kao trenutak koji definiše istoriju i priliku da se preoblikuje ravnoteža svetskih snaga?

Šta ako je ono čemu smo svedoci okretanje SAD ka namernom i sveobuhvatnom revizionizmu putem strategije napetosti?

Revizionističke moći su one koje žele da preokrenu postojeće stanje stvari.

U širem smislu, ovo, takođe, može značiti želju da se promeni tok događaja; na primer, da preusmeri ili zaustavi proces globalizacije. Revizionizam se često povezuje sa ozlojeđenošću ili nostalgijom za ranijim, boljim godinama.

Ono što nas tera da se uzdržimo od ovakvog tumačenja spoljne politike Džo Bajdena je čista agresija Rusije od februara 2022. i Hamasa 7. oktobra.

Zapad predvođen SAD generalno se smatra reaktivnim, a ne proaktivnim. Ali fokusirajte se ne na proces, već na ishode američke politike, a drugačija interpretacija se čini verovatna.

Pod Donaldom Trampom, na kraju krajeva, zahtev da se Amerika ponovo učini velikom bio je bukvalno revizionistički.

Nisu ga zanimala postojeća pravila igre. Bacio je trgovinske ugovore kroz prozor, uveo carine na robu iz Kine. „Amerika na prvom mestu“ bila je mantra.

U poređenju sa Trampom, Bajdenov tim se hvali svojom posvećenošću poretku zasnovanom na pravilima. Ali kada je reč o svetskoj ekonomiji i usponu Kine, Bajden je bio podjednako agresivan, možda i više nego njegov prethodnik.

Pod Bajdenom, Vašington je bio posvećen preokretanju godina pada, očigledno izazvanog preteranom naklonošću ukazanoj Kini.

SAD su pokušale da zaustave kineski razvoj tehnologije. Da bi to uradila, ima jako naoružane saveznike kao što su Holanđani i Južnokorejci. Kada se Svetska trgovinska organizacija usudila da protestuje protiv američkih carina na čelik, reakcija Bele kuće bila je prezriva.

Bidenomika je Maga za misleće ljude.

U onome što se sada zove Indo-Pacifik, SAD ne brane samo status kvo. Sama definicija strateške arene je nova. U Quad-u (kvadrilateralni bezbednosni dijalog), Vašington postavlja novu mrežu saveza koja povezuje Indiju, Japan i Australiju sa SAD.

Da se ​​ništa drugo nije dogodilo u protekle dve godine, presuda bi bila jasna. Geoekonomska politika SAD prema Kini pod Bajdenom je nastavak revizionizma koji je prvi put viđen pod Trampom.

Upravo zato što je bila usredsređena na suprotstavljanje Kini, Bela kuća je tražila detant sa Rusijom 2021. Ono što je to pokvarilo bile su dve pogrešne računice Vladimira Putina.

Prvi je pretpostavio da je njegov napad na Ukrajinu bio bagatela. Drugi je bio potcenjivanje spremnosti zapada da iskoristi Ukrajinu kao zastupnika protiv Rusije.

Dve godine nakon rata, pozicija zapada se učvrstila u sopstveni revizionizam. U odnosu na Ukrajinu i Rusiju, status quo ante više nije prihvatljiv.

Na Bliskom istoku situacija je još jasnija. Ni ovde Bajdenova administracija nije želela da eskalira. Trampovi Abraham sporazumi između Ujedinjenih Arapskih Emirata i Izraela otvorili su obećavajući vidik.

Ali sve jače veze Rusije sa Iranom i kinesko učešće u regionu pomračili su sliku. Kada je Hamas započeo napad 7. oktobra i kada je odlučnost izraelske vlade da okonča modus vivendi sa Hamasom i Hezbolahom postala jasna, Vašington je dao zeleno svetlo.

SAD više od 25 odsto finansira izraelsko divljanje koje fizički uništava Gazu, žrtvuje Zapadnu obalu i počinje da iskorenjuje Hezbolah.

To je povuklo saveznike poput Nemačke i Velike Britanije u red. Štite Netanijahua od dometa međunarodne pravde.

Naravno, za razliku od Ukrajine, SAD su nastavile sa diplomatijom. Ali kakvog efekta? Prvo i najvažnije da zadrži Iran u ringu i moćne zalivske države po strani.

U međuvremenu, Izrael briše iransku mrežu uticaja i uništava viziju iz 1990-ih o rešenju o postojanju dve države.

U sve tri arene – u Kini, Ukrajini i na Bliskom istoku – SAD će reći da odgovaraju na agresiju. Ali umesto da se dosledno radi na povratku na status kvo, to je, u stvari, podizanje uloga.

Iako SAD insistiraju na tome da podržavaju poredak zasnovan na pravilima, ono čemu smo svedoci je nešto bliže oživljavanju razorne neokonzervativne ambicije iz 1990-ih i 2000-ih.

Što se tiče Kine, revizionistička strategija je bila jasna od samog početka. U Ukrajini i na Bliskom istoku, Vašington je odgovorio na događaje. Ali to nije dokaz protiv strateške namere. Korišćenje agresije vašeg neprijatelja, očaja vaših prijatelja i nemilosrdnosti vaših saveznika u svoju korist je jednostavno pametna politika.

Vašington nije bio sasvim nepromišljen. Bajden je odoleo najradikalnijim pozivima na angažovanje u Ukrajini.

Povukao se iz Avganistana i odbio je da stavi američke čizme na zemlju. U nekom trenutku Bela kuća može odlučiti da je prekid vatre neophodan.

Ali ovde se dešava više od jednostavnog pokušavanja. Prvo Trampova, a sada i Bajdenova predsedništva su voljni da doprinesu kontrolisanom rušenju poretka iz 1990-ih posle hladnog rata.