Frans Pres o Lukašenkovom pregovaranju: Opasna igra beloruskog moćnika, posrednika između Putina i Prigožina

U iznenadnoj izjavi kasno u subotu, Lukašenkova pres služba je saopštila da je proveo dan u pregovorima sa Prigožinom, uz podršku ruskog predsednika, da bi na kraju nekako privoleo šefa „Vagnera“ da zaustavi marš na Moskvu i vrati se odakle je došao.

Taj dogovor predstavlja uspeh za Lukašenka koji svojom zemljom vlada gvozdenom pesnicom skoro 30 godina i izopštenik je na Zapadu od žestokog gušenja postizbornih protesta 2020. i zbog podrške ruskoj invaziji Ukrajine.

Šezdesetosmogodišnji šef države takođe se suočava sa mučnim pitanjima o svom zdravlju, od kada se pojavio u veoma lošem stanju tokom ceremonija obeležavanja pobede nad Nemačkom u Drugom svetskom ratu u Moskvi prošlog meseca. Potom je nestao na nekoliko dana.

Na kraju je dogovoren da Prigožin mora u egzil u Belorusiji, saopštio je Kremlj, ne precizirajući da li će tamo odvesti i pripadnike svoje vojske.

Telefonski razgovor u kojem je, po beloruskom predsedništvu, Putin zahvalio Lukašenku, sigurno je zvučao kao slatka muzika za uši moćnika iz Minska.

Ali za Katju Glod, iz Evropske liderske mreže u Londonu, Lukašenko je pre svega preuzeo „vruć krompir“. „Mislim da to nije bila Lukašenkova volja. Mislim da ga je iskoristio Kremlj“, rekla je ona za AFP.

Njegovo prisustvo u Belorusiji doneće „višestruke rizike“, dodaje ona, topj zemlji u kojoj je lojalnost bezbednosnih snaga od najveće važnosti od izbora 2020. koji su izazvali proteste i brutalan obračun. „Jedina prednost koju bi beloruski lider mogao da izvuče bila bi da koristi Prigožinove ljude kao ličnu vojsku protiv moguće pobune“, smatra ona.

Ideja da se vođa najpoznatije grupe plaćenika na svetu nastani u Belorusiji ne oduševljava njene komšije.

Litvanski predsednik Gitanas Nauseda, čija je zemlja domaćin samita NATO-a sledećeg meseca, upozorio je da bi alijansa trebalo da ojača svoje istočne granice „ako Prigožin ili deo Vagner grupe završi u Belorusiji sa nejasnim planovima i namerama“.

Od 2020. godine Lukašenko postaje sve više zavisan od Kremlja za svoj politički opstanak, pojavljujući se kao Putinov vazal. A u tome što opozicija vidi kao veliki udarac beloruskom suverenitetu, sada ima rusko taktičko nuklearno oružje.

„Postavljanje nuklearnog oružja na belorusku teritoriju znači puzeću rusku aneksiju Belorusije“, primećuje Vilijam Alberki iz Međunarodnog instituta za strateške studije (IISS). „Mislim da se Lukašenko već oseća sateranim u ćošak. Očigledno, ako mu Putin kaže ‘učini mi uslugu’, učiniće to u nadi da će dobiti polugu moći“.

Za belorusku opoziciju, čiji je lider Svetlana Tihanovskaja otišla u egzil dan posle izbora na kojima je, kako kaže, pobedila, Lukašenkova zavisnost od Rusije čini stanje opasnim.

„Prigožin nije poklon Lukašenku jer Putin, autokrata, nikada neće oprostiti poniženje koje je pretrpeo“, rekao je bivši beloruski ministar kulture Pavel Latuško, sada u opoziciji.

„To je mala taktička, veštačka i površna pobeda Lukašenka koja bi mogla da se pretvori u strateški problem“, dodao je on poljskom opozicionom kanalu Telegram Nekta.

Unutrašnja represija je pojačana, sa oko 1.500 političkih zatvorenika, navodi grupa za ljudska prava Viasna.

Po Katiji Glod, Lukašenkova vladavina počiva na dva stuba: nasilju i podršci Rusije. Ali „on je sada očigledno zabrinut, jer Kremlj nije tako jak kao što se činilo“, podvlači ona.

Hana Liubakova, iz Atlantskog saveta, napominje da bi Lukašenkova pozicija mogla da bude ojačana njegovim posredovanjem. Ali „na duži rok, njegov režim će trpeti posledice“.

Jer ako je pokazao „nepokolebljivu lojalnost“ Kremlju, napravio je „rizičnu opkladu“ na brzu pobedu Rusije u Ukrajini. „Kako Putinov autoritet slabi, režim u Minsku može se naći sa smanjenom podrškom Rusije“, procenjuje ona.