Afroamerikanci na Dan D – Protiv Nemaca i segregacije

Veruje se da se u Normandiji na „Dan D“ iskrcalo njih oko 2.000, iako je američka vojska u to vreme sprovodila rasnu segregaciju, a ti vojnici, diskriminisani i u vojsci i po povratku u SAD, u Normandiji su se suočili s istim opasnostima kao i svi ostali.

Jedina borbena jedinica sastavljena od Afroamerikanaca je tog dana bio 320. bataljon, čiji zadatak je bio da postavi balone ispunjene eksplozivom kao zaštitu od nemačkih aviona.

Pripadnik bataljona bio je kaplar i lekar Vejverli Vudson Mlađi. Vudson je umro 2005, ali je 1994. ispričao kako je njegov desantni brod naleteo na minu nedaleko od plaže Omaha.

„Plima nas je ponela napred a onda su nas pogodile 88-ice (nemački topovi od 88 milimetara). One su bile smrt. Od 26 ljudi iz mornarice ostao je samo jedan. Izbušili su čitav plafon broda i pobili posadu. A onda su prešli na minobacačke granate“, rekao je Vudson tada.

Vudson je bio ranjen u leđa i prepone dok je još bio na brodu ali je ipak narednih 30 sati na plaži pomagao drugim ranjenicima pre nego što se onesvestio, kako je u pismu naveo tadašnji merilendski kongresmen a sada senator Kris van Holen.

Van Holen je pokrenuo inicijativu da se Vudsonu posthumno dodeli Medalja časti zbog dela 6. juna 1944. Taj pokušaj, međutim, ometa nedostatak dokumentacije – milioni vojničkih dosijea su uništeni u požaru 1973. godine.

Drugi član jedinice, Vilijam Debni, opisao je svoje iskustvo „Dana D“ u intervjuu za Asošiejted pres 2009. godine, na 65. godišnjicu „Overlorda“.

„Paljba na plaži je bila žestoka. Skupljao sam leševe i gledao kako mine raznose vojnike. Nisam znao hoću li preživeti“, rekao je tada 84-ogodišnji Debni, koji je preminuo prošle godine.

Delima 320. bataljona se u svojoj knjizi „Forgotten: The Untold Story of D-Day’s Black Heroes, at Home and at War“ bavila istoričarka Linda Ervje. Ona navodi da se američka vojska oduprla pokušajima ukidanja segregacije u vreme podizanja brojnosti zbog Drugog svetskog rata, kao i da su vojnici služili u različitim jedinicama i koristili različite kasarne.

„To je bio veoma skup i neefikasan način upravljanja vojskom. Vojska (…) je mogla da naredi svojim ljudima da se integrišu i da tretira Afroamerikance kao potpuno ravnopravne partnere u ratu. Vojska je odbila da to učini“, kaže Ervje. Prema njenim rečima, oficiri su hteli da se fokusiraju na rat i nisu želeli da vojska postane društveni eksperiment, ali kada su Afroamerikanci pozvani da se bore rame uz rame s ostalim borcima to su učinili bez problema.

Do kraja Drugog svetskog rata u redovima američke vojske je bilo više od miliona Afroamerikanaca, među kojima i čuveni „Taskigi letači“, piloti i osoblje 332. lovačke i 477. bombarderske grupe, i 761. oklopni bataljon. U to vreme je poznati list Pitsburg kurijer pokrenuo kampanju proiv segregacije, pozivajući na pobedu kako u ratu tako i kod kuće nad segregacijom, pa i u vojsci.

Tokom rata oficiri Afroamaerikanci nikad nisu predvodili bele vojnike i bili su diskriminisani dok su služili.

Afroamerički vojnici su često bili zaduženi da budu podrška, odgovorna za prevoz zaliha. Ipak, to na „Dan D“ nije značilo da su bili bezbedni.

Džoni Džons Stariji (99), koji je 1943. napustio fakultet u Baton Ružu da bi stupio u vojsku, bio je oficir u jedinici zaduženoj za istovar opreme i zaliha u Normandiji. On se seća izlaska na plažu i paljbe nemačkog snajperiste. Tada je samo dohvatio pušku i uzvratio vatru sa drugim vojnicima. To sećanje ga i dalje progoni. „I dalje ga vidim, vidim ga svake noći“, rekao je nedavno za AP.

Seća se, takođe, i vojnika koji je krenuo u juriš na bunker, nesebični čin koji je tog čoveka verovatno koštao života.

„Znam da se nije vratio kući. Nije se vratio kući ali je spasao mene i mnoge druge“, rekao je tada Džons.

Nakon završetka borbi u Evropi mnoge vojnike Afroamerikance je kod kuće sačekala diskriminacija. Džons se seća povratka u SAD posle rata i situacije kada je morao da pređe u zadnji deo autobusa kada je vozilo prešlo Mejson-Diksonovu liniju, neformalnu granicu između severnih i južnih američkih država. Kada se vratio u Luizijanu policajci su ga više puta maltretirali.

„Nisam mogao da sedim s vojnicima s kojima sam bio na ratištu. Morao sam da pređem u zadnji deo autobusa. To su stvari koje vas ne napuštaju i progone vas“, rekao je Džons, koji je posle rata postao pravnik i aktivista za građanska prava u Baton Ružu.