Ako ima volje, Srbija će rešiti problem plagijata

Ali to je i sistem koji živi od otvorenosti i saradnje – nacionalne koliko i međunarodne – i zato je nužno imati široke poglede i strpljenje da bi se strateški ciljevi dostigli i zamislio realističan razvoj. Prošlost više ne možemo promeniti, ali zato možemo oblikovati budućnost i to upravo odlukama koje danas donosimo – kaže za Danas Profesor Jerg Haker, predsednik Nacionalne akademije nauka Nemačke „Leopoldina“.

* Nemačka akademija nauka učestvuje u Berlinskom procesu u domenu nauke. Šta su rezultati do sada održanih zajedničkih naučnih konferencija u okviru ovog procesa?

– Berlinski proces dao je novi zamah politici proširenja EU, tako da je Zapadni Balkan ponovo na dnevnom redu. Bilo je i ostaje ispravno i važno povezati zemlje Zapadnog Balkana sa EU i podržati njihovu postepenu integraciju. Ove zemlje imaju svoje mesto u evropskoj porodici – na tome treba svi zajedno da sarađuju. Jednako važna ostaje regionalna saradnja u Jugoistočnoj Evropi. Posebno me raduje to što su obrazovanje, nauka i inovacije od početka bili deo Berlinskog procesa. Kancelarka Merkel zbog toga je angažovala Leopoldinu. Od početka nam je bilo važno da možemo delovati nezavisno od politike. Naravno, mi se u kontinuitetu prilagođavamo političkom procesu. Tako smo na neki način preuzeli deo funkcije u čijem je središtu komunikacija između političkih i nepolitičkih faktora, kao i formulisanje konkretnih preporuka. To je ravnoteža koju uvek iznova moramo tražiti.

Leopoldina je koncipirala platformu Zajedničke naučne konferencije Berlinskog procesa i preuzela funkciju sekretarijata. To činimo jer smo svesni ogromnog značaja obrazovanja i međunarodne saradnje u oblasti istraživanja i inovacija za dugoročno pozitivan razvoj ekonomije i društva. I time se angažujemo za mladu generaciju – ona ima snagu za dalekosežne promene. Mladi će biti naš partner u budućnosti. U Zajedničkoj naučnoj konferenciji predstavljeni su nepolitički akteri sistema obrazovanja, istraživanja i inovacija iz 14 zemalja učesnica. To su nacionalne akademije, univerziteti i istraživačke organizacije. Uz to nam je uvek bilo važno da lično pozovemo 10 do 15 vodećih stručnjaka i stručnjakinja. To su istraživači, menadžeri u nauci, mladi naučnici i naučna dijaspora. Potrebni su nam njihov elan i angažman. Srećemo se jednom godišnje uoči samita šefova država i vlada Zapadnog Balkana. Zajedno pripremamo preporuke za te samite. To smo uradili pred samite u Beču, Parizu, Trstu i nedavno pred samit u Londonu. Veoma me raduje što su naši saveti uvršteni u saopštenja svakog od tih samita.

Ako pogledam dinamiku, čini mi se optimističnom za budućnost. Moramo se usredsrediti na rezultate. Mi radimo naš deo i prilično sam ubeđen da svi koji su nadležni na nacionalnim nivoima – politički i nepolitički akteri – sada zajedno rade na sprovođenju preporuka. Međutim, moramo biti strpljivi. Jer možda nećemo odmah videti rezultate.

* Kako naučna diplomatija čiji značaj ističete može doprineti razvoju zemalja Zapadnog Balkana?

– Naučnici su uvek razgovarali i radili zajedno bez obzira na granice i sisteme. Ako su službeni kanali suženi, nauka može pomoći da se ponovo stvori poverenje. Naučna diplomatija je novi oblik saradnje između nauke i međunarodne politike. Ona omogućava konstruktivan dijalog iznad nacionalnih i kulturnih granica pošto se pozicionira na univerzalnom jeziku nauke i orijentiše se na njene vrednosti i standarde. Pritom je jasno da naučnici neće automatski postati političari i obratno. Tako i ne treba da bude. Važan je oblik interakcije između naučnika i političara. Jednako su važni sadržaj i ciljevi saradnje. Naučna diplomatija postoji samo ako su oni usklađeni. Naučna diplomatija može doprineti poboljšanju bilateralnih odnosa na Balkanu i izgradnji održivog formata ponovnog zbližavanja i pomirenja. Bez trajnog mira, bez stabilnosti i uzajamnog poštovanja, bez prave razmene između društava Balkana jedva da je moguć pozitivan razvoj na putu u EU, kao i posle učlanjenja.

Sve to zahteva uporne i sveobuhvatne napore; politika može da postigne samo jedan deo. Čitavo društvo se mora angažovati. Put koji obećava uspeh vodi kroz obrazovanje, kroz inovativnost mlade generacije, i kroz nesmetanu naučnu razmenu. To je oblast koja je i te kako pogodna za napredovanje. Mi želimo da iskoristimo sav potencijal obrazovanja i nauke za prevazilaženje podela. Uvek rado navodim uspešan primer iz novije istorije moje zemlje: još pre nego što su Izrael i Nemačka zvanično uspostavili diplomatske odnose, bilo je naučne razmene, pa čak i ugovora o bilateralnoj saradnji između istraživačkih organizacija.

* Kako će aktuelne tehnološke promene, po vašem mišljenju, uticati na društva u razvijenim zemljama poput Nemačke, a kako na ona u nerazvijenim, kao što je Srbija?

– Digitalizacija društva je globalni trend koji menja sve zemlje i regione sveta. Digitalizacija se zasniva na istraživanjima i inovacijama. Ona primorava sve na globalno takmičenje gde učestvuju najpametnije glave u potrazi za sledećim remetilačkim inovacijama – to su inovacije koje u privrednom ili društvenom sektoru uspostavljaju potpuno nova „pravila igre“. To takođe znači: sa današnjim nivoom znanja mi naravno ne možemo potpuno proceniti šta zapravo moramo prilagođavati. Možemo samo da diskutujemo o iscrtavanju kontura budućnosti. Ali možemo pokušati da se tako postavimo prema promenama da naše zemlje od njih zajedno profitiraju.

Međutim, i naš svet rada se drastično menja. Roboti i veštačka inteligencija preuzimaju sve više radnointenzivnih faza u proizvodnji. Istovremeno će se otvarati druga polja rada, a neka od njih su još nezamisliva. Naše kretanje će se promeniti, na primer električnim automobilima i autonomnim vozilima. I zdravstveni i medicinski sistem će se promeniti telemedicinom i e-medicinom, primera radi. Obrazovni sistem će stalno morati da se iznova prilagođava jer će se menjati zahtevi tržišta rada. Ovde je reč o fleksibilnosti, ali pre svega o ispravnoj kombinaciji kompetencija i sposobnosti.

Otuda je krajnje vreme da dođemo do ideja o načinima na koji želimo da oblikujemo ove procese. Po kojim etičkim principima? U skladu sa kojim pravnim normama i standardima? Pitanje je da li ćemo pronaći potpuni globalni konsenzus. Ali nesporno je da treba da tražimo što je moguće sveobuhvatnija rešenja. Meni je jedna stvar jasna: u digitalizovanom svetu više nema međusobno izolovanih država.

* Srbija se decenijama suočava sa problemom odliva mozgova. Mnogi obrazovani ljudi sa diplomama iz, na primer, informatike i medicine, svoju budućnost ne vide u Srbiji, nego u zemljama kao što je Nemačka. Očekujete li da će se takav trend nastaviti?

– Problem odliva mozgova – takođe povremeno ili trajno preseljavanje stručnjaka – je u suštini jedan od najozbiljnijih problema Jugoistočne Evrope, ne samo Srbije. Taj problem imamo i u Nemačkoj, iako je drugačijeg intenziteta. Konkretno pitanje je kako odliv mozgova možemo promeniti u pridobijanje mozgova, ili, još bolje, cirkulaciju mozgova? Kako možemo da proces koji sada donosi hendikep promenimo tako da se ostvari njegov potencijal za pozitivan razvoj?

Malo je zemalja koje su visoko atraktivne za visokokvalifikovane ljude, to su na primer SAD, Švajcarska i Nemačka. Tako će biti i u budućnosti. Međutim, ove zemlje se moraju uporno starati da ostanu atraktivne. Činjenica je da postoji globalno takmičenje za najbolje naučnike. Ali takođe će se povećati nadmetanje oko najboljih stručnjaka, pre svih u industriji i u sektoru usluga. U nekim industrijama već postoji nedostatak obučene radne snage i istovremeno visoka nezaposlenost mladih. Kakva rešenja nude za takvu situaciju univerziteti i kompanije? Ovde zajedno, naglašavam – zajedno – treba doći do rešenja.

Temu „emigracije“ ne treba da svedemo samo na finansijske aspekte. Ako neko ima dobro obrazovanje, govori više jezika, ima izvesno radno iskustvo i sposobnosti da se prilagodi novim datostima, brzo će biti spreman da emigrira. Ali to ipak ne ide po automatizmu, i to možemo prepoznati. Ponuda zemlje porekla mora da obuhvati: mogućnost da on može da ide putem svoje profesije i da razvija karijeru, stabilnu zaposlenost, sigurnost planiranja, prihode koji omogućavaju dostojanstven život, povoljne uslove da zasnuje porodicu i odgaja decu, porodične veze koje zahtevaju stalnu pažnju. I naravno društveno i političko okruženje, koje se zasniva na slobodi, miru, poštovanju, vladavini prava i participaciji, da pomenem samo neke od elemenata. Ali to su sve želje koje ima velika većina stanovništva, bilo da su visokokvalifikovani ili manje kvalifikovani. Emigracija je, prema tome, problem čitavog društva i tako treba da se razmatra.

Upravo zato što smo prepoznali problem odliva mozgova i priliku za cirkulaciju mozgova, Berlinski proces je osmislio Istraživačku fondaciju Zapadnog Balkana. Ova fondacija je jedan od najvažnijih projekata Berlinskog procesa, jasno je pomenuta na samitu u Londonu i na završnoj konferenciji za novinare. Ona brzo treba da uredi instrumente protiv odliva mozgova, i istovremeno za cirkulaciju i pridobijanje mozgova u Jugoistočnoj Evropi. Ona treba da izvanrednim mladim naučnicima pruži mogućnosti za stvaranje odlične nauke i inovacija ovde, u Jugoistočnoj Evropi. Potpuno sam uveren da je to moguće. Takođe i zato što znam da je već bilo nekih uspešnih primera. Mi u naučnoj zajednici u potpunosti podržavamo ovu inicijativu, obavili smo dosta pripremnog rada, ali sada nam treba pozitivna politička odluka. Potrebni su nam međunarodno priznati mehanizmi za podršku koji bi se odnosili na strukturalne uslove na Balkanu. I potrebni su nam brzo, za Balkan i time za celu Evropu.

* U Nemačkoj je u poslednjih nekoliko godina jedan broj političara bio prinuđen da se povuče sa svojih funkcija zbog toga što se ispostavilo da su njihove doktorske disertacije bili plagijati. U Srbiji godinama postoji ozbiljna sumnja da su neki političari plagirali doktorate, ali to se zataškava i oni nastavljaju da rade svoj posao ili bivaju unapređeni. Šta je, po vašem mišljenju, recept za prevazilaženje tog stanja dok čekamo da se domen vladavine prava uskladi sa standardima EU?

– Najvažnije je da postoji nezavisan sistem nauke. Širom sveta poznati standardi naučnosti treba da budu nadgledani, primenjivani, a prekršaji kažnjavani, bez intervencija spolja. Tu ne treba otkrivati toplu vodu. Međunarodni standardi kvaliteta i mehanizmi su veoma dobro utvrđeni.

Svako ko je pod ozbiljnom sumnjom za plagijat mora imati pravo na individualnu i transparentnu proceduru provere. A tu proveru treba da sprovedu kvalifikovani naučnici sa integritetom. Svako mešanje spolja škodi ne samo kratkoročno reputaciji ljudi u pitanju, već i dugoročno čitavoj nauci i politici – na nacionalnom i međunarodnom planu.

Zbog toga sam siguran: ako Srbija ima volje da odgovori na ovaj težak problem, Srbija će pronaći rešenje.

Trebaju nam ljudi poput Habermasa, Dositeja i Vuka

– Humanističke i društvene nauke imaju dugu i značajnu tradiciju uticaja na otvoreno kreiranje mišljenja i dalekosežne društvene procese. Setimo se samo čuvenih filozofa i sociologa poput Jirgena Habermasa. Ili modernizatora Dositeja Obradovića i Vuka Stefanovića Karadžića. Imao sam priliku da posetim grobove obojice i da saznam značaj njihovih ideja i rada do današnjeg vremena. Takvi intelektualci imaju posebnu ulogu u društvu. Oni su preuzimali i preuzimaju odgovornost za svoja društva i zemlje. Takvi intelektualci su nam i danas potrebni. Posebno danas – kaže profesor Jerg Haker.