Ako nešto želiš, onda to više nije san

Pre 120 godina, avgusta 1897. godine, Hercl je predsedavao Prvim cionističkim kongresom u Bazelu. Taj događaj smatra se prekretnicom. Brojne inicijative i poduhvati prerastaju u jasnu političku platformu o osnivanju države zasnovane na pravu jevrejskog naroda da živi na tlu istorijske domovine. U to vreme, malo ko je verovao u taj smeo plan što se jasno ogleda u drugom delu često citirane Teodorove misli: „A, ako ne želiš, onda san ostaje samo san.“

Po završetku kongresa, Hercl je zapisao u svom dnevniku: „U Bazelu sam stvorio jevrejsku državu. Ako bih ovo sad rekao glasno, svi bi mi se smejali. Ali, za pet godina, za sledećih 50 sigurno, svi će to znati.“ I, bio je u pravu. Tačno dvadeset godina kasnije, novembra 1917. godine, došlo je do prvog međunarodnog priznanja kada je britanski sekretar za inostrane poslove lord Artur DŽejms Balfur u deklaraciji potvrdio uspostavljanje nacionalne domovine jevrejskog naroda u Izraelu.

Interesantno je pomenuti da je Srbija bila prva država na svetu koja je podržala Balfurovu deklaraciju. O tome svedoči pismo koje je Milenko Vesnić, predstavnik Srbije u Vašingtonu, uputio Davidu Albali, a u kome se između ostalog kaže: „Želeo bih da poručite svojoj jevrejskoj braći simpatije naše Vlade i našeg naroda prema pravednom nastojanju da ožive svoju voljenu zemlju u Palestini, koje će im omogućiti da zauzmu svoje mesto u budućem Društvu naroda, u skladu sa svojim brojnim kapacitetima i neosporivim pravom. Vi znate, dragi kapetane Albala, da na svetu nema nacije koja ima veće simpatije prema ovom planu od Srbije“.

I kao što je Hercl predvideo, tačno 50 godina od cionističkog kongresa, novembra 1947. godine, Generalna skupština Ujedinjenih nacija usvojila je rezoluciju o podeli na dve države, jednu jevrejsku i jednu arapsku. Kao i svaka druga rezolucija koja počiva na političkom kompromisu, čini se da ni Jevreji, ni Arapi, nisu bili u potpunosti zadovoljni podeljenom teritorijom. Ipak, nakon godina egzila i progona, san o normalnom životu, o životu u našoj domovini, postao je stvarnost. Tako su Jevreji prihvatili plan, dok su ga Arapi odbacili.

I tako je Izrael, u maju 1948. godine, proglasio nezavisnost. Svečani proglas, završavao se jasnim pozivom: „Pružamo ruku svim susednim državama i njihovim narodima, nudeći mir i dobrosusedstvo, i apelujemo na njih da stvore veze saradnje i međusobne pomoći sa suverenim jevrejskim narodom nastanjenim u sopstvenoj zemlji…“ I umesto da podrže Palestince da stvore svoju državu, Arapi su narednog dana odgovorili napadima na novostvorenu državu sa više frontova.
Arapsko-izraelski sukob od tada ne prestaje da bude pitanje koje brine čitav svet. Naši susedi neprestano dovode u pitanje i osporavaju postojanje Izraela. Jedan od nametnutih ratova, rat iz 1967. godine, doveo je do ujedinjenja Jerusalima i jevrejskog suvereniteta nad mestima najsvetijim za Jevreje – Brdu hrama i Zapadnom zidu.

Prva prekretnica usledila je deceniju kasnije istorijskom posetom egipatskog predsednika Anvara Sadata Jerusalimu 1977. godine koja je rezultirala potpisivanjem mirovnog sporazuma između Izraela i Egipta. „Nema više rata, nema više krvoprolića,“ izjavio je Sadat u Knesetu tokom te istorijske posete, i ja još uvek pamtim suze u očima mojih roditelja toga dana.

Godine 1897, 1917, 1947, 1967, 1977 odlučujuće su za savremenu istoriju Izraela. Ona počinje snom jevrejskih pionira o povratku u Cion i osnivanju suverene države na tlu domovine predaka, a završava se modernom državom napredne demokratije i kreativnog društva. Nažalost, san o životu u miru sa susedima i postojanju dve države još se nije ostvario. Malo je verovatno da bi 2017. godina mogla biti pridodata kalendaru jubileja kao godina uspostavljanja mira sa Palestincima. Ipak, verujem da će doći do pomaka. „Ako nešto želiš, onda to više nije san. A, ako ne želiš, onda san ostaje samo san.“

Autorka je ambasadorka Izraela u Srbiji