„Ako odbijete naređenje sami sebi kopate grob i potom vas komandanti ubiju“: Ispovest bivših boraca Vagnera za CNN

CNN ne otkriva njihove identitete iz bezbednosnih razloga. Ukrajinci su bili prisutni u prostoriji u kojoj je obavljen intervju. Rečeno im je da u svakom trenutku mogu da prekinu intervju. Ipak, detaljno su razgovarali više od sat vremena.

Obojica su u braku imaju decom i regrutovani su dok su bili u zatvoru.

Jedan je služio 20-godišnju kaznu zbog ubistva iz nehata.

Govorili su o užasnim gubicima u napadima „prvog talasa“.

„Bilo nas je 90. Šezdeset je poginulo u tom prvom napadu, poginulo od minobacačke vatre. Šačica je ostala ranjena“, rekao je jedan, prisećajući se svog prvog napada kod sela Bilohorivka.

„Ako je jedna grupa neuspešna, druga se odmah šalje. Ako je i druga neuspešna, šalju novu grupu“.

Drugi borac učestvovao je u napadu koji je trajao pet dana, kroz šumu u blizini grada Lisičansk na granici Lugansk-Donjeck u istočnoj Ukrajini.

„Prvi koraci u šumu bili su teški zbog mina. Od 10 momaka, sedam je odmah ubijeno“, rekao je on.

„Ranjenima se ne može pomoći. Čak i ako su im rane bile manje, morate da nastavite, inače ćete biti pogođeni vatrom. Ukrajinci su žestoko pucali na nas“.

„Ljudi umiru pored mene, mole se Bogu, mole za vodu. Mislite da možete spustiti oružje i ništa se više neće dogoditi. A onda borba počinje ponovo 10 minuta kasnije, a Ukrajinci nastavljaju da vas slede. Samo talas za talasom.”

„Četiri stotine Vagnerovih boraca je dovedeno tamo, a onda sve više i više, sve vreme“.

Zatvorenik priča da mu je proradio instinkt samoodržanja, ali su se drugi ukočili. „Neki su se zaustavili baš tu u šumi i bacili oružje. Ali baciti oružje znači doći pod snajpersku vatru i poginuti.“

On je dodao da nije bilo evakuacije ranjenih. „Ako ste ranjeni, prvo se otkotrljate sami, na bilo koji način, negde neutralno gde nema vatre, a ako nema nikoga, pružite sebi prvu pomoć“, rekao je on.

Žrtava se nagomilalo na desetine, rekli su. „Kada stignu žrtve, dobijate naređenja da ih utovarite, a ne razmišljate baš ko je mrtav, a ko ranjen“, rekao je jedan od boraca.

Tokom nekoliko nedelja na linijama fronta, dvojica muškaraca su govorila da imaju samo jedan instinkt.

„Samo da preživim. Imao sam samo želju da preživim, bez obzira na cenu“, rekao je zatvorenik koji je učestvovao u napadu u šumi.

Oni su otupeli zbog žrtava i ubijanja ukrajinskih vojnika sa kojima su se suočili. „Pomislili biste da ćete nešto osetiti nakon što ubijete nekoga, ali ne, samo nastavite“.

Alternativa hodanju kroz minska polja prema ukrajinskoj artiljeriji bila je jednako smrtonosna, pričaju.

„Nismo mogli da se povučemo bez naređenja, jer ako ne izvršimo naređenje, bićemo ubijeni“, rekao je jedan od zarobljenika.

„Jedan čovek je ostao na poziciji, bio je jako uplašen, to mu je bio prvi napad. Dobili smo naređenje da trčimo napred. Ali čovek se sakrio ispod drveta i odbio. To je prijavljeno komandi i to je to. Odveden je 50 metara od baze. On je kopao sebi grob, a onda je ubijen.“

Drugi borac je izvestio o sličnoj situaciji: „Našem komandantu je rečeno da ako se neko ohladi, mora da bude eliminisan. I ako nismo uspeli da ga eliminišemo, bili bismo eliminisani jer nismo uspeli da ga eliminišemo.“

Dvojica muškaraca su opisali kako ih je Vagner regrutovao.

U avgustu i septembru prošle godine, šef grupe Jevgenij Prigožin stigao je helikopterom u zatvore u kojima su bili zatvoreni, nudeći šestomesečne ugovore u zamenu za pomilovanje.

Jednom od intervjuisanih muškaraca je ostalo da odsluži 10 godina kazne zatvora.

„Izmerio sam da je šest meseci bolje od 10 ili 11 godina koje sam još mogao da provedem u zatvoru… Samo sam želeo novi početak u životu“, rekao je on.
U to vreme, Prigožinova kampanja regrutovanja u ruskim zatvorima bila je u punom jeku. Zapadni obaveštajni zvaničnici i zatvorske grupe procenjuju da je regrutovano između 40.000 i 50.000 muškaraca.

Prigožin je u četvrtak rekao da je akcija regrutovanja u zatvoru završena, ali nije naveo razlog.

Dvojica muškaraca takođe se osećaju prevarenim u pogledu prirode sukoba.

„Mislili smo da ćemo se boriti protiv Poljaka i raznih plaćenika. Nemaca. Nismo mislili da je iko ostao u ukrajinskoj vojsci. Mislili smo da su napustili zemlju“, rekao je jedan.

„Tako da je postalo jasno da su samo vrteli laži da bi nas naveli da uđemo u bitku sa Ukrajincima. Niko zaista nije mislio da će se AFU (Oružane snage Ukrajine) zapravo boriti za sopstvenu zemlju, za svoje najmilije. To smo naučili tek nakon što smo ušli tamo.“

Zarobljenici su rekli da je bilo skoro olakšanje biti zarobljeni.

Jedan je rekao da su on i ranjeni drug jedini preživeli u njegovoj grupi, uhvaćeni „između dva ukrajinska minobacača i snajpera“.

„Komanda mi je naredila da se ukopam na svom položaju, pa sam se ukopao na svom položaju, čekajući evakuaciju. Poslali su jednu grupu od 10, a snajperista je eliminisao svih 10“, priseća se on.

„Onda nam je komanda preko toko-vokija rekla: Izlazite kako god možete, sami ste“.

Tada su, kako je rekao, ukrajinski vojnici „prišli i ispalili hitac pored moje noge, rekli „ruke gore“ i to je bilo to“.

Na pitanje da li bi ponovo doneli istu odluku, zatvorenici su na trenutak zastali.

„Mislim da je to bio pogrešan izbor… Nikada nisam učestvovao ni u jednoj vojnoj operaciji, posebno boreći se protiv AFU, koja odbija da se odrekne svoje zemlje. Doveli su nas ovde pod pogrešnim izgovorom. I tako smo u ratu, ali mislim da to nije pravedan razlog“, rekao je jedan.

Drugi zatvorenik se složio. „Mislim da nije vredelo. Sada se nadam da ću moći da okrenem novi list.“

Rekao je da otkako je zarobljen da je uspeo da dođe do svoje porodice.

„Mislili su da sam mrtav, sve dok ih nisam kontaktirao. Plakali su i bili iznenađeni što sam živ“.

Obojica su rekli da žele da se vrate u Rusiju.

Jedan je rekao: „Nije me briga za Rusiju, ali samo želim da idem kući.“