Aleksa Đilas: Današnje vesti u svetu liče na one od pre sto godina

Pomažu nam i čine život lakšim, ali nas i ugrožavaju, plaše. Zaslužni smo za njih, krivi zbog njih. I saučesnici smo i žrtve. Promene je najčešće nemoguće zaustaviti, a uvek je teško uticati na njihov tok. I kada donose dobro, nije lako prilagoditi im se.

Promene se događaju pred našim očima, nemoguće ih je ne videti. Pošto zaokupljaju našu pažnju, zaboravljamo ono što se ne menja. A mnogo je toga što traje decenijama i određuje naš život, našu sudbinu. Kaže se da narodi, kad proučavaju vlastitu istoriju, valja da se posebno bave pogrešnim i lošim što su činili.

Jer inače će te greške i grehove ponavljati.

Ali, mi često znamo šta u prošlosti nije bilo kako treba, a ipak nastavljamo istim putem. Zašto? Jer je prošlost postala deo nas. Zato bismo morali da izmenimo sebe, u stvari da postanemo neko drugi, kako bismo mogli da delamo drukčije.

To ne samo što je veoma teško, već često ni ne znamo kakav bi taj drugi valjalo da bude. I zato je prošlost ne samo naša sadašnjost već i naša budućnost.

GRANICE NIKAD NISU KONAČNE: Postmoderno doba je možda počelo u umetnosti i književnosti, u filozofiji i sociologiji. U savremenoj politici, međutim, nije ni na pomolu. Pogledajmo Evropu i svet od pre, recimo, sto godina i otkrićemo da mnogo toga liči na vesti iz današnjih televizijskih dnevnika i sa prvih novinskih stranica.

Veliki rat se završio 1918. godine. Ali, mnogi Evropljani nastavili su da ratuju. Najveći rat na istoku Evrope vodio se između Poljaka i Rusa, a i jedni i drugi su ratovali kako protiv tako i u savezu sa Litvanacima, Belorusima i Ukrajincima.

Najžešće borbe bile su na teritoriji Ukrajine. Do 1923. uspostavio se mir, ali nove granice niko nije prihvatio kao pravedne i konačne. Narodi ovog dela Evrope do danas se nisu odrekli planova za proširivanje svojih teritorija.

Na jugu Evrope i zapadu Azije, rat između Grčke i Turske trajaće tri godine i završiće se 1922. turskim osvajanjem Smirne. Ali i sada je na obe strane grčko-turske granice mnogo vojnika i oružja.

Prvi svetski rat doneo je propast carstvima Romanova i Habsburga, Hoencolerna i Osmanlija. Na ruševinama su stvorene nacionalne države. NJihovi ustavi garantovali su ljudska i građanska prava, slobodu štampe i nezavisno sudstvo, uspostavili parlamentarnu vladavinu. No, ovaj politički liberalizam bio je kratkog veka. Zavladaće desničarske diktature.

Posle Hladnog rata, slična liberalna revolucija zahvatila je Srednju i Istočnu Evropu. Mada uspešnija od one posle Prvog svetskog rata, susreće se sa sličnim autoritarnim izazovima. I oni stalno jačaju.

Oktobra 1922, Musolini i njegovi crnokošuljaši marširali su na Rim i državnim udarom smenili parlamentarnu vladu. Biće to samo prvi od mnogih pobedničkih pohoda fašizma u Evropi.

Danas fašizam nije ni približno snažan kao krajem tridesetih godina prošlog veka. Ali, mnogo je jači nego, recimo, 1989. kad je srušen Berlinski zid. Sâm Musolini ima u Italiji sve više poštovalaca i sledbenika.

USKI INTERESI JAČI OD SOLIDARNOSTI: Od 1917. do 1920. svetom je harala španska groznica.

Bila je to jedna od najrasprostranjenijih pandemija u istoriji i odnela je možda čak pedeset miliona života.

Veliki napredak nauke i medicine u devetnaestom veku budio je nadu da čovek neće više biti igračka u nemilosrdnim rukama prirode, da će čak postati njen gospodar. Virus influence je pokazao da je to iluzija.

Pandemija kovida 19 takođe je veliki udar na optimizam i samopouzdanje čovečanstva. Obe globalne pošasti duguju svoje brzo širenje koliko nemoći medicine, toliko i nesposobnosti političara da stave međunarodnu solidarnost iznad uskih državnih i nacionalnih interesa.

Liga naroda osnovana je 1920. i njen glavni zadatak bio je borba za mir u svetu na osnovu međunarodnog prava. Velike sile, međutim, niti su bile miroljubive niti su poštovale međunarodno pravo.

Posle Hladnog rata, činilo se da je uklonjena glavna prepreka da Ujedinjene nacije igraju krupnu ulogu u svetskoj politici. No, ona se stalno smanjuje, i to opet zbog velikih sila a posebno zbog Sjedinjenih Američkih Država koje vide Ujedinjene nacije prvenstveno kao instrument svoje spoljne politike.

Strahote Velikog rata i malih ratova posle njega, propast carstava i stvaranje novih država, doveli su do velikog broja izbeglica širom Evrope. Liga naroda je činila velike napore da im pomogne u pronalaženju skloništa i naseljavanju.

Za njih je napravila i posebnu putnu ispravu radi potvrde identiteta. No, velike sile ih nisu rado primale a nisu se ni trudile da spreče ugnjetavanje i nasilje zbog kojih su napuštali svoje zemlje.

Hladni rat se završio mirno, ali je u svetu sve više izbeglica. Beže od gladi i siromaštva, zbog političkih progona, da bi se spasili od ratova i etničkih sukoba.

I opet velike sile malo čine, osim kad su njihovi interesi neposredno ugroženi. Posebno za osudu je slaba zainteresovanost Zapada za mnoge tragedije u Africi, od kojih su najstrašnije genocid u Ruandi 1994. i ratovi u Kongu od 1996. do 2003.

Vudro Vilson, predsednik Sjedinjenih Američkih Država od 1913. do 1921, i državnik koji je najzaslužniji za stvaranje Lige naroda, bio je glavni pobornik međunarodnih sankcija protiv država koje izazivaju rat.

Sankcije su bile kazne i mogle su da obuhvate privredu i trgovinu, diplomatske odnose, učešće na međunarodnim sportskim takmičenjima.

Od Vilsonovog vremena, postale su ključni elemenat u međunarodnoj politici. Velikim silama se s pravom zamera da ih rado koriste protiv država koje im se suprotstavljaju a nikada protiv onih koje su im saveznici.

Najteža i najtačnija optužba protiv sankcija je da su surove prema civilima i da često zbog njih stradaju deca. Ali, zar nije ipak najčudnije da za poslednjih sto godina nije pronađena zamena za tako grubo sredstvo prinude?

KA PLANETARNOJ KATASTROFI: Dvadesetih godina prošlog veka kapitalizam se globalno širio, potrošnja rasla, profiti bili sve veći. Ipak, najviše se pamte krah na berzi i ekonomska kriza.

Bili su sasvim neočekivani i doveli su do velike inflacije i ogromne nezaposlenosti. Za dvadesete godine se ponekad kaže da su bile „lude“ jer je bilo mnogo džeza i zabavnih filmova, pića i provoda.

Dodaje se da su to bile reakcije na velika stradanja u ratu ali i pokušaj da se odagnaju slutnje nevolja i nesreća u bliskoj budućnosti.

Zapadne imperijalne države, posebno Britanija i Francuska, uvećale su posle Velikog rata svoje kolonijalne posede.

A sve velike sile su i dalje sudile i presuđivale o svetskim problemima, određivale koja je mala zemlja u pravu, a koja u krivu, crtale nove granice. Istovremeno, rivalstvo između njih sâmih nije se smanjivalo.

I istoričari su žestoko polemisali braneći nacionalne i državne interese. U poraženoj Nemačkoj, baš svojski su se trudili da naprave reviziju glavnog istorijskog narativa, odnosno da dokažu kako njihova zemlja nije kriva za rat.

Strah od nove globalne katastrofe bio je veoma raširen i 1920-ih i 1930-ih godina. Ne samo što su se demokratske zapadne zemlje trudile da do nje ne dođe, već su i države koje su vodile ratobornu i osvajačku politiku, u prvom redu fašistička Italija, nacistička Nemačka i Japansko carstvo, nastojale da ne budu uvučene u rat sa nekoliko velikih sila.

Svi su, dakle, bili protiv novog Velikog rata, a ipak, kada se čitaju istorijske knjige o međuratnoj Evropi i svetu, vidi se da čovečanstvo neumitno ide ka planetarnoj katastrofi.

Izlaganje na uvodnoj panel-diskusiji na Međunarodnoj naučnoj konferenciji o razvoju i promenama na postjugoslovenskom prostoru, Institut društvenih nauka (Beograd, 27-29. oktobar 2022). Oprema teksta je redakcijska.