„Deo dijaspore čvrsto uz studente, nadamo se da će promeniti i režim i opoziciju“: Politikolog iz Irske za Danas

Dodaje da su ponudili svima koji su zainteresovani, da potpišu njihovu inicijativu podrške studentima ne bi li se to omasovilo.

„Prve nedelje skupili smo podršku 50-60 ljudi, a evo, sad je treća nedelja, ima nas već 500. Nismo mnogo medijski prisutni, tako da verovatno kada bi bili, bio bi i veći broj ljudi“.

Naglašava da su uspeli da sakupe i finansijsku pomoć za studente.

„Vrlo smo aktivni u našoj grupi i razgovaramo o nekim daljim akcijama. Važno je da držimo iskru plamena i da studenti znaju da imaju podušku od nekih ljudi izvan Srbije koji imaju neko akademsko obrazovanje, koji su intelektualna snaga države za koju se i oni sad bore. Jako nam je drago da im pomognemo i mislimo da oni rade divnu stvar“.

* Srpska dijaspora je, dakle, stala uz studente. Kako vi sa strane vidite ove proteste i u kojoj meri mogu da uzdrmaju autokratski režim u Srbiji?

– Samo jedna digresija, jedan deo dijaspore je stao uz studente i to je za sada ono što mi radimo u okviru ove naše male grupe, nekih 500 ljudi koji su potpisali pismo podrške, ali svakog dana nas je sve više.

Ima dosta dijaspore koja je čvrsto vezana za ovaj režim iz raznoraznih razloga, tako da je i dijaspora kod nas vrlo jedna polarizovana celina, uostalom kao i sama Srbija.

Ali dugo se ova strana dijaspore ili građani Srbije iz emigracije nisu čuli. Čula se, da kažem, ultradesničarska.

Mi koji živimo u inostranstvu, prepoznali smo da su studenti krenuli u nešto što nam se čini interesantnim i hteli smo to da podržimo.

Prvo, kao državljani Srbije, iako živimo u inostranstvu imamo emociju prema našim porodicama, prijateljima tako da ne možemo da se odvojimo od države u kojoj smo rođeni.

I osetili smo potrebu da pomognemo studentima kako iz daljine možemo i kako znamo.

Pritom, većina nas je devedesetih, aktivno ili sa strane, informativno, u najmanju ruku, pratila šta se dešava.

Osetili smo bliskost sa tim i onda smo rešili da probamo, da pokrenemo neku grupu – svi smo mi bivši studenti, koji se sad bave poslom koji ima veze sa našim prethodnim akademskim životima.

* Bili ste učesnik studentskih protesta ‘96/97. Možete li da napravite paralelu?

– Lično nisam bio u bilo kakvom organizacionom odboru, ali bukvalno svaki dan sam sa svojom današnjom suprugom i prijateljima bio učesnik svih studentskih akcija, kordona, 1996/1997. tako da vrlo dobro pamtim kako je to bilo.

U to vreme, mi smo, pretpostavljam, više vremena provodili na ulici nego danas studenti, ali to je sad manje bitno, važna je ideja i energija koja postoji i vrlo je prepoznatljiva, barem meni.

Studenti, kao i uvek, su prilično inteligentna grupa ljudi, tako da, sećam se vrlo interesantnih, inteligentnih akcija koje su tada bile a vidim danas drugim načinima kroz društvene mreže koje mi tad nismo imali, vrlo interesantne promišljene akcije.

Znate kad gledate unazad deset godina kako se društvo nije mnogo talasalo i kako su možda samo političke partije pokušavale nešto manje više da urade, računajući proteste vezane oko kopanja litijuma, gde je bilo nekih vanpolitičkih organizacija, ali uglavnom se sve svodilo na očekivanje nekih opozicionih političkih strana da nešto pokrenu.

Mi smo možda izgubili svest da u društvu postoji neki kvalitet, bar je takav moj utisak, i pojava protesta i blokada studenata me je prilično demantovala u tome da je letargija obuzela sve i čak sam oduševljen činjenicom da koliko god to izgledalo, koliko god ljudi nisu imali snage niti inicijative da krenu, ali i najmanje svetlo koje se otvorilo pokazalo je da su ljudi zapravo samo čekali očajnički da krene krik besa koji su svi ispoljili.

I sada, kako čujem, većina prolaznika, građana sa terasa zgrada, sa ulice, iz automobila, aplaudiraju, pozdravljaju studente, tako da u tome prepoznajem 96/97.

Kad smo mi šetali, recimo, Svetogorskom ulicom sećam se tu bi bila baka Olga na terasi koja nam je stalno mahala, viđali smo zastave Otpora, studentske zastave na prozorima i tada je to bilo vrlo ohrabrujuće, jer kad vidite da vas neko podržava, znate da radite nešto korisno.

Kad se vidi podrška sa svih strana, to daje dodatnu energiju, ne samo njima, nego i drugima da izađu iz političkog klozeta.

I DB je pretila 96./97. kao danas BIA

*I tada je režim koristio razne metode zastrašivanja. Koliko se razlikuju u odnosu na ovo danas? Vidimo da režim Vučića preti studentima, ucenjuje ih, targetira, BIA poziva na informativne razgovore…

– Da, kao novinar radio sam dosta intervjua sa tadašnjim aktivistima, pogotovo u Otporu. Iz prve ruke mogu da kažem, da je bilo dosta pretnji pogotovo od strane Državne bezbednosti. Metodologija je ista, zastrašuju, zovu na informacione razgovore, šalju svoje falange.

U to vreme nije bilo toliko tih falangi u civilu, kao što danas imamo. Tad je to radila, ja mislim, Lukovićeva vojna struktura. Tako da su znali dosta da prete i tada. Mislim da su čak na ulici bili agresivniji nego sada.

Vučićeva ideja sada je strateška – da pokuša da ne širi previše represiju na ulici, bar se meni tako čini.

Mislim da je pre postojao malo veći strah šta će se desiti. To ne znači da Vučić neće eskalirati na jedan način, ali mislim da sad pokušava da to održava na nivou verbalnih pretnji i straha.

Ako vidite njegove ljudi na ulici, oni dođu tu, prete, unose se u lice, ali se sudržavaju fizički, bar za sad, bar većina.

*Možda da bi sačuvao polugu prema zapadu?

– To je sigurno.

Smena režima pa smena opozicije svežim licima

*S druge strane i ambasador SAD Kristofer Hil kaže da Srbija ide u dobrom pravcu.

– Ne bih se mnogo se bavio tom njegovom izjavom. Amerika ima svoj strateški cilj i Zapad ima svoj strateški cilj.

Zapad je uvek insistirao na tome da stabilnost bude ispred demokratije, da li je reč o afričkim zemljama ili nerazvijenim evropskim zemljama, kao što je Srbija, tako da mislim da i dalje taj princip preovladava.

Znači, stabilnost pre demokratije, a to bi trebalo da znači da dok god aktuelni predsednik Srbije njima obezbeđuje ono što su njihovi interesi, oni ga neće pritiskati.

I onda ostaje političarima unutar Srbije, građanima da rešavaju svoju budućnost.

Onog trenuta kada Zapad proceni da ta stabilnost, koja je njima bitna, više neće biti dostupna sa te strane onda će da promene strategiju.

Koliko god mi kudili Zapad, treba da se zapitamo zašto. Po mom mišljenju razlog tome je što je opozicija pokazala potpunu mediokritetnost, nesposobnost da se organizuje, da vlada sopstvenim političkim programom u poslednjih deset godina.

Mi apsolutno nismo imali političara koji bi ukazao da on može da bude lider, da može da bude neko svetlo promene. I mislim da je to ključ toga i zato je i Hil to rekao.

Drugo, američki interesi u ovom trenutku su Kina, Bliski istok i rusko-ukrajinski front. Bliski istok i Ukrajina su itekako bitni za Ameriku, tako da im je iz tog razloga važna Srbija, kroz koju oni mogu da logistički šalju naoružanje ili municiju. Tako da je to njima interes, ‘middle man’, što bi rekli u poslovnom žargonu. I dok se to realizuje, Hilu to odgovara.

Ponavljam, na opoziciji je da proba da reši svoj rebus, kako da se promeni.

Nisam siguran da će to biti samo ukazujući da Vučić loše radi. Oni moraju da naprave plan. I zato mislim da je ovo što rade studenti jednako važno za budućnost Srbije na dva načina.

Prvi je da se eventualnom smenom režima, do čega možda može da dođe, otarasimo jedne užasno koruptivne i šovinističke vlasti. Jer kao što bi autokratija mogla da se sruši sa energijom studentskih i građanskih protesta, očekujem da se redefiniše i opozicija.

Ljudi koji su do sad bili neprikosnoveni lideri opozicije moraće da ustupe mesto neko drugom da li odmah ili kroz godinu, dve.

Današnji opozicioni lideri su nedorasli trenutku kao što je i Vučić nedorastao trenutku.

Mi ćemo morati da nađemo neka sveža lica. Sad ih ne vidimo, ali oni su tu. Ne vidimo ih zato što ne žele da se istaknu, ali nova buduća lica su tu i ona će doći i ta opozicija će jednog dana preuzeti upravljanje Srbijom.

Siguran sam da će to biti mnogo drugačija opozicija nego ova koja je trenutno suprostavljena Vučiću.

Istorija socijalne psihologije izučavaće Vučićeve monologe

* „Niko neće da ih pipne, pendrek spasa da dobiju neće, niko da ih dira neće… Sve što je potrebno da pomognemo, pomoći ćemo“. Kako tumačite ovu izjavu Aleksandra Vučića upućenu studentima?

– Već dugo ne razumem predsednikove izjave. Pitam se da li uopšte bilo ko može da ih razume, jer su to više monodramski monolozi.

Ta vrsta diskursa je, bar nama koji imamo 50 nešto godina i više, poznata još od vremena Gazimestana i Miloševićevog „niko ne sme da vas bije“… tako da, ako sam dobro razumeo, to je njegova pseudo zaštitnička zakletva koju je ponudio studentima.

Ako slušamo šta on priča iz dan u dan, iz večeri u veče, ne postoji definicija za to. Istorija socijalne psihologije će izučavati njegove izjave, a nama preostaje da se snalazimo kako znamo i umemo u tom otrovnom ekosistemu koji on nudi našem društvu.

On kao predsednik države zna kakva su mu ustavna ovlašćenja. Pre svega on je predsednik svih građana, tako da bi trebalo da zaista bude zaštitnik svih građana.

Ta njegova izjava deluje kao šarena laža i očito je da je stao na stranu svog političkog kartela i da sve što ide protiv toga njemu smeta na način da se oseća ugrožen.

Studenti su u pravu kada kažu da sa njim nemaju šta da pričaju, oni samo traže zakonske rezultate, jer je ako je u pitanju istraga, onda je istraga, a bilo šta drugo u vezi politike, kako je svugde u normalnom svetu, onda očekuju rezultate u smislu legalnosti i legalizma.

Studenti treba da govore svoju priču i da budu pametni kao što jesu.