Amazon i ti

To je značajno jer šume apsorbuju gasove, koji povećavaju globalno zagrevanje ako se puste u atmosferu. Smanjenje amazonskih prašuma usled požara doprinosi problemu klimatskih promena na dva načina: sami požari oslobađaju gasove i čestice koje ubrzavaju zagrevanje planete, i uklanjanje stabala po definiciji znači da oni ne mogu da apsorbuju ugljen dioksid.

O ovom pitanju je bilo reči i na prošlomesečnom susretu G7 u Francuskoj. Lideri mnogih od najbogatijih zemalja sveta obećali su nešto više od 22 miliona dolara za pomoć Brazilu, domu veće površine amazonske prašume i gotovo polovine svetskih tropskih šuma, u borbi protiv požara. Brazil je besno odbacio ovu ponudu.

Populistički predsednik ove zemlje Žair Bolsonaro kazao je da Brazil neće dozvoliti da ga zemlje G7 tretiraju kao koloniju. „O našem suverenitetu se ne može pregovarati“, objavio je portparol predsednika. Na kraju, Brazil je prihvatio 12 miliona dolara pomoći od Britanije ali nije postigao kompromis ni sa G7 niti Francuskom koja je bila domaćin samita.

Ono što se događa u Brazilu naglašava fundamentalnu napetost u svetu. Brazilska vlada smatra da ono što se događa unutar granica zemlje spada u njihovu nadležnost. Ovo je tradicionalni pojam suvereniteta koji uglavnom deli većina svetskih vlada, među kojima Sjedinjene Države, Kina, Rusija, Indija i drugi.

Ali to je neadekvatan ako ne i zastareo stav u današnjem globalizovanom svetu gde gotovo bilo ko i bilo šta može stići bilo gde. Posledica je da se ono što se događa u nekoj zemlji ne može automatski i bezuslovno smatrati samo njenom brigom.

Razmotrimo terorizam. Krajem devedesetih godina prošlog veka talibanska vlada koja je tada kontrolisala Avganistan dozvolila je Al Kaidi da deluje slobodno sa avganistanske teritorije. Al Kaida je to učinila i isplanirala operaciju kaja je dovela do stradanja gotovo 3.000 nedužnih muškaraca, žena i dece u SAD, 11. septembra 2001.

SAD, kojima je tada upravljao DŽordž Buš Mlađi, uz podršku većeg dela sveta, postavio je ultimatum talibanskoj vladi: predajte lidere Al Kaide i odbacite buduće korišćenje Avganistana za promociju terorizma ili ćete se suočiti sa uklanjanjem sa vlasti. Drugim rečima, vladi je rečeno da je koristi i zaštite suvereniteta ne obavezuju da obezbeđuju utočište i pruža podršku teroristima. Talibani su odbili da prihvate ovaj zahtev; u roku od nekoliko nedelja međunarodna koalicija predvođena SAD prisilno ih je uklonila sa vlasti.

Lekcija za Brazil je jasna: ono što je vlada odabrala da uradi a ne radi vezano za prašumu ima posledice po ceo svet. Da je u pitanje bilo „jedva“ jedna od lokalnih degradacija životne sredine i zagađenja bila bi stvar koja se tiče Brazila, koliko god to moglo biti loše. Ali, čim efekti krčenja šuma pređu granice – ono što se događa u Brazilu – postaje legitimna briga drugih. Zagađenje se uglavnom odnosi na lokalne rezultate lokalnih aktivnosti; klimatske promene govore o globalnim rezultatima lokalnih aktivnosti.

A znamo da rezultati klimatskih promena koštaju: češće i jače oluje, poplave, suše i drugi ekstremni vremenski uslovi. Sve više ljudi je interno raseljeno i kao posledica toga pretvoreni su u izbeglice. Značajni delovi sveta mogli bi uskoro biti nenaseljeni. Klimatske promene, poput terorizma, postale su svačija briga. Brazil bi trebalo da se posmatra kao čuvar Amazona a ne njegov vlasnik.

Šta treba učiniti? Jedan od pristupa jeste stvaranje podsticaja za zemlje poput Brazila da se ponašaju odgovornije. To je stajalo iza ponude G7 za pomoć Brazilu i podupire dugogodišnje programe pomoći EU koji su osmišljeni da se obuzda uništenje šuma i promoviše sadnja novih.

Ali jasno je da brazilska vlada nije odgovorna na način na koji bi trebalo. Uklanjanje pravnih barijera za krčenje šuma doprinosi problemu kao i oskudni vladini resursi da primene zakone i zaustave one koji nezakonito seku drveće i pale vatru.

Još jednom, suverenitet iziskuje obaveze kao i prava. A tamo gde se toga ne pridržavaju, pritisak se mora primeniti. Vreme je da se razmotre kazne protiv vlada kao što je brazilska ako odbije da ispuni svoje obaveze prema svetu. Kazne bi mogle da budu bojkot turizma, sankcije i uvođenje taksi. Očito je da bi bilo poželjno ohrabriti pozitivne inicijative kako bi se omogućile željene akcije. Ali moraju postojati štapovi, tamo gde šargarepa nije dovoljna.

Mnoge vlade koriste ovaj pristup da spreče ili odgovore na genocid, terorizam i distribuciju naoružanja. Ponašanje Brazila pokrenulo je pitanje da li se i oni koji vole klimatske promene trebaju tretirati na sličan način.

Autor je predsednik američkog Saveta za inostrane odnose i pisac knjige „Svet u neredu“