Džozef Naj, Foto: Project SyndicateU svojoj nedavnoj studiji „Da li je moral bitan“ o 14 predsednika od 1945. otkrio sam da Amerikanci žele moralnu spoljnu politiku, ali su rastrzani u vezi s tim šta to znači.
Amerikanci često svoju zemlju smatraju jedinstvenom jer svoj identitet ne definišemo etničkom pripadnošću, već pre idejama o liberalnoj viziji društva i načinu života koji je zasnovan na političkoj, ekonomskoj i kulturnoj slobodi.
Administracija predsednika Donalda Trampa odstupa od te tradicije.
Naravno, američka jedinstvenost se od početka suočavala s kontradiktornostima. Uprkos liberalnoj retorici osnivača, pragreh ropstva je zapisan u Ustav SAD u okviru kompromisa koji je omogućio ujedinjenje severnih i južnih država.
A Amerikanci su se uvek razilazili u mišljenjima kada je reč o tome kako treba izraziti liberalne vrednosti u spoljnoj politici. Američka izuzetnost je ponekad bila izgovor za ignorisanje međunarodnog prava, napadanje drugih država i nametanje vlada njihovim narodima.
Ali američka jedinstvenost je, takođe, podstakla liberalne internacionalističke napore da se svet učini slobodnijim i mirnijim kroz sistem međunarodnog prava i organizacije koje štite slobodu na nacionalnom terenu tako što ublažavaju spoljne pretnje.
Tramp je okrenuo leđa pred oba aspekta te tradicije.
Tramp je u svom inauguracionom govoru rekao: „Prvo Amerika… Težićemo prijateljstvu i dobroj volji s nacijama sveta, ali to činimo s razumevanjem da je pravo svih nacija da svoje interese stavljaju na prvo mesto.“
On je, takođe, rekao da „ne težimo da bilo kome nametnemo svoj način života, već da pustimo da on isijava kao primer“.
Bio mu je dobar zaključak: Kada SAD daju dobar primer, mogu da povećaju svoju sposobnost da utiču na druge.
U američkoj spoljnoj politici postoji i intervencionistička tradicija i tradicija pohoda. Vudro Vilson je težio spoljnoj politici koja će svet učiniti bezbednim za demokratiju.
Džon F. Kenedi je apelovao na Amerikance da učine svet bezbednim za raznolikost, ali je poslao 16.000 američkih vojnika u Vijetnam, a taj broj je pod rukovodstvom njegovog naslednika Lindona B. Džonsona porastao na 565.000.
Slično tome, Džordž V. Buš je strategijom za nacionalnu bezbednost, koja je promovisala slobodu i demokratiju, opravdao američku invaziju i okupaciju Iraka.
SAD su zapravo od kraja Hladnog rata bile umešane u sedam ratova i vojnih intervencija. Ipak, kako je Ronald Regan rekao 1982, „režimi posađeni bajonetima ne puštaju korenje“.
Izbegavanje takvih konflikata je jedna od Trampovih popularnijih politika.
On je ograničio upotrebu američke sile u Siriji i želi da povuče američke trupe iz Avganistana do izbornog dana.
SAD koje su zaštićene sa dva okeana i koje se graniče sa slabijim susedima, su se u devetnaestom veku pretežno usredsredile na ekspanziju ka zapadu i pokušavale su da izbegnu upletenost u globalnu ravnotežu snaga koja je bila centrirana u Evropi.
Međutim, Amerika je do početka dvadesetog veka postala najveća ekonomija na svetu, a njena intervencija u Prvom svetskom ratu je promenila ravnotežu snaga.
Američko mnjenje je 1930-ih godina smatralo da je intervencija u Evropi bila greška i zatvorilo se u sebe, okrenuvši se striktnom izolacionizmu.
S Drugim svetskim ratom predsednik Frenklin Ruzvelt, njegov naslednik Hari S. Truman i drugi su naučili lekciju da SAD ne mogu da priušte da se ponovo okrenu sebi. Oni su shvatili da je sama veličina Amerike postala drugi izvor izuzetnosti.
Ako zemlja s najvećom ekonomijom ne preuzme vođstvo u proizvodnji globalnih javnih dobara, niko neće.
Posleratni predsednici su stvorili sistem bezbednosnih savezništava, multilateralnih institucija i relativno otvorenih ekonomskih politika.
Danas je ovaj „liberalni međunarodni poredak“ – osnovni temelj američke spoljne politike tokom 70 godina – doveden u pitanje usponom novih sila kao što je Kina i novim talasom populizma u okviru demokratija.
Tramp je uspešno iskoristio to osećanje 2016. kada je postao prvi predsednički kandidat velike političke partije koji je doveo u pitanje međunarodni poredak pod rukovodstvom SAD nastao nakon 1945, a prezir prema njegovim savezništvima i institucijama je definisao njegov mandat.
Međutim, rezultati ankete javnog mnjenja koju je nedavno sprovelo čikaško Veće za globalna pitanja pokazuju da više od dve trećine Amerikanaca želi spoljnu politiku koja je orijentisana ka spolja.
Narodno raspoloženje SAD jeste da se izbegavaju vojne intervencije, ali ne i da se povlače iz savezništava ili multilateralne saradnje.
Američka javnost neće da se vrati izolacionizmu iz 1930-ih.
Pravo pitanje s kojim se Amerikanci suočavaju jeste da li SAD mogu uspešno da odgovore na oba aspekta svoje izuzetnosti – promociju demokratije bez bajoneta i podršku međunarodnih institucija.
Da li možemo da naučimo kako da promovišemo demokratske vrednosti i ljudska prava bez vojne intervencije i pohoda, a da istovremeno pomognemo da se organizuju pravila i institucije potrebne za novi svet transnacionalnih pretnji kao što su klimatske promene, pandemije, sajber-napadi, terorizam i ekonomska nestabilnost?
SAD trenutno prave propuste na oba fronta. Umesto da preuzme rukovodstvo u jačanju međunarodne saradnje u borbi protiv kovida-19, Trampova administracija krivi Kinu za pandemiju i preti da će da se povuče iz Svetske zdravstvene organizacije.
Kina treba za puno toga da odgovara, ali to koristiti kao adut u ovogodišnjoj predsedničkoj kampanji SAD predstavlja unutrašnju, a ne spoljnu politiku. S pandemijom nismo završili, a kovid 19 neće biti poslednja.
Osim toga, Kina i SAD stvaraju 40 odsto gasova koji prave efekat staklene bašte koji ugrožavaju budućnost čovečanstva. Ipak, nijedna zemlja ne može sama da reši ove nove opasnosti po nacionalnu bezbednost.
Kao dve najveće ekonomije na svetu, SAD i Kina su osuđene na odnos u kojem se mora kombinovati konkurentnost i saradnja.
Što se SAD tiče, izuzetnost sada podrazumeva saradnju s Kinezima na pružanju pomoći da se proizvedu globalna javna dobra uz istovremenu odbranu vrednosti kao što su ljudska prava.
To su moralna pitanja o kojima Amerikanci treba da vode debatu uoči ovogodišnjih predsedničkih izbora.
Autor je profesor na Harvardu. Njegova najnovija knjiga nosi naziv „Da li je moral bitan? Predsednici i spoljna politika od FDR do Trampa“.
Copyright: Project Syndicate, 2020. www.project-syndicate.org
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
