Američka meka moć u eri Trampa

A, ipak javna diplomatija – napori vlade da direktno komunicira sa javnošću drugih zemalja – jedan je od ključnih instrumenata koji političari koriste za generisanje meke moći, a aktuelna informaciona revolucija čini takve instrumente važnijim nego ikada.

Istraživanja javnog mnjenja i indeks „Portland Soft power 30“ pokazuju da američka meka moć opada od početka mandata Donalda Trampa. Tvitovi mogu biti od pomoći za postavljanje globalne agende, ali oni ne proizvode meku moć ako nisu atraktivni drugima.

Trampovi branioci kažu da je meka moć – ono što se događa u glavama drugih – irelevantna; važna je samo tvrda moć sa svojim vojnim i ekonomskim instrumentima. U martu 2017, Trampov direktor za budžet Mik Malvejni objavio je „budžet tvrde moći“ koji bi smanjio sredstva za Stejt department i američku Agenciju za međunarodni razvoj za gotovo 30 odsto.

Na sreću, vojni lideri znaju bolje. Mesec pre Malvejnijevog proglasa, tadašnji sekretar za odbranu DŽejms Matis upozorio je Kongres: „Ako ne finansirate Stejt department u potpunosti, na kraju ću morati da kupim više municije“. Kao što je Henri Kisindžer svojevremeno ukazao, međunarodni poredak zavisi ne samo od ravnoteže tvrde moći, već i od percepcije legitimiteta koja u velikoj meri zavisi od meke moći.

Informacione revolucije uvek imaju duboke socioekonomske i političke posledice – o tome svedoče dramatične posledice Gutenbergove pisaće mašine na Evropu u 17. i 18. veku. Za aktuelnu informacionu revoluciju može se reći da datira od šezdesetih godina prošlog veka i dolaska „Murovog zakona“: broj tranzistora na kompjuterskom čipu udvostručuje se približno svake dve godine. Rezultat je da se moć računara dramatično povećava.

Tako je 1993. bilo oko 50 veb-sajtova u svetu; do 2000. taj broj je premašio pet miliona. Danas, više od četiri milijarde ljudi su deo onlajn zajednice, a predviđa se da će taj broj do 2020. porasti na pet, šest milijardi, dok će internet povezivati desetine milijardi uređaja. Fejsbuk ima više korisnika od broja stanovnika Kine i Amerike zajedno.

U takvom svetu, moć privlačenja i ubeđivanja postaje i te kako važna. Davno su prošli dani kada je javna diplomatija uglavnom vođena preko radija i televizije. Tehnološki napredak doveo je do dramatičnog smanjenja troškova obrade i prenošenja informacija. Posledica je eksplozija informacija, koja je proizvela „paradoks obilja“: obilje informacija koje dovodi do oskudice pažnje.

Kada obim informacija sa kojima se ljudi suočavaju postane zapanjujući, teško je znati na šta se treba usredsrediti. Algoritmi društvenih medija dizajnirani su da se utrkuju za pažnju. Reputacija postaje još važnija nego u prošlosti, a političke borbe, zasnovane na društvenim i ideološkim afinitetima, često su usmerene na stvaranje i uništavanje kredibiliteta. Društveni mediji mogu učiniti lažnu informaciju verodostojnijom ako potiče od „prijatelja“. Kako je pokazao izveštaj specijalnog američkog tužioca Roberta Milera o ruskom mešanju u američke izbore 2016, to je omogućilo Rusiji da naoruža američke društvene medije.

Reputacija je uvek bila važna u svetskoj politici, ali je kredibilitet postao važniji od samog izvora moći. Informacije koje se dele propagandom mogu biti ne samo prezrene, već se mogu pokazati i kao kontraproduktivne ako podrivaju reputaciju zemlje i tako smanjuju njenu meku moć. Najefikasnija propaganda nije propaganda. To je dvosmerni dijalog među ljudima.

Izgleda da Rusija i Kina to ne shvataju, a ponekad ni Sjedinjene Države ne prođu test. Tokom iračkog rata, na primer, tretman zatvorenika u Abu Graibu na način koji nije u skladu sa američkim vrednostima doveo je do percepcije licemerja koje se nije moglo „oprati“ ni emitovanjem slika muslimana koji dobro žive u Americi. Danas, predsednikovi „tvitovi“ koji se ispostavljaju kao očigledno pogrešni potkopavaju kredibilitet Amerike i smanjuju njenu meku moć. Efikasnost javne diplomatije se meri promenjenim umovima (što se odražava u intervjuima ili anketama), a ne potrošenim dolarima ili poslanim porukama.

Unutrašnja ili spoljna politika koja izgleda licemerno, arogantno, ravnodušno prema stavovima drugih, ili je zasnovana na ograničenoj koncepciji nacionalnog interesa može potkopati meku moć. Na primer, došlo je do naglog pada atraktivnosti SAD, što su pokazala istraživanja javnog mnjenja, nakon napada na Irak 2003. Tokom sedamdesetih godina prošlog veka mnogi ljudi širom sveta su se usprotivili američkom ratu u Vijetnamu, a globalni položaj Amerike odražavao je nepopularnost takve politike.

Skeptici tvrde da takvi ciklusi pokazuju da meka moć nije bitna; države sarađuju iz sopstvenih interesa. Ali ovaj argument propušta ključnu tačku: saradnja je pitanje stepena, a stepen je pod uticajem privlačenja ili odbijanja.

Srećom, meka moć države ne zavisi samo od njene zvanične politike već takođe i od atraktivnosti njenog civilnog društva. Kada su demonstranti u inostranstvu marširali protiv rata u Vijetnamu često su pevali „We Shall Overcome“, himnu pokreta za građanska prava SAD. Imajući u vidu dosadašnje iskustvo, postoje svi razlozi za nadu da će SAD povratiti svoju meku moć nakon Trampa, iako bi veće ulaganje u javnu diplomatiju svakako pomoglo.

Autor je profesor na Harvardu

Copyright: Project Syndicate, 2019.

www.project-syndicate.org