Američka tragedija

Nesposobnost predsednika Donalda Trampa da se izbori sa pandemijom je dovela do 112.000 smrti za sada, što je jedna od najviših stopa smrtnosti od kovida 19 u svetu, dok se virus korona i dalje širi na oblasti koje do sada nisu bile pogođene. Kriza u javnom zdravstvu je takođe izazvala najgori ekonomski pad u SAD još od Velike depresije 1930-ih.

Kako su se ovi događaji odvijali, nije preterivanje reći da je američki eksperiment – koji će narednog meseca biti 244 godine star – u ozbiljnoj opasnosti, čak i većoj nego tokom ustavne krize izazvane Votergejt skandalom ’70-ih. Pandemija se poklopila sa najnovijim u dugom nizu protesta povezanih sa rasnim pitanjima, što je dovelo do toga da zemlja eksplodira.

Milioni zatvorenih Amerikanaca su gledali, iznova i iznova, hladnokrvno ubistvo nenaoružanog crnog čoveka u lisicama, DŽordža Flojda, koje su počinila četvorica policajaca iz Mineapolisa.

Jedan od njih, Derek Čovin, ležerno je klečao na Flojdovom vratu gotovo devet minuta sve dok on nije izgubio svet; druga dvojica su sedela na Flojdovim leđima, dodatno mu uskraćujući kiseonik; četvrti je to gledao, držeći zaprepašćene posmatrače na odstojanju dok je Flojd, boreći se za život, vikao: „molim vas, ne mogu da dišem“.

Flojdovo ubistvo šokiralo je svest zemlje. Pokazalo je Amerikancima nedvosmislenu sliku istinitog značenja „policijske brutalnosti“.

Pošto su sedmicama bili zatvoreni zbog karantina i pravila socijalnog distanciranja, u ljudima je znatno porastao pritisak potiskivanih osećanja, koja su snimci Flojdove smrti oslobodili.

Protesti su počeli u Mineapolisu narednog dana i vrlo brzo se proširili po celoj zemlji. Desetine hiljada ljudi svih rasa i godina su učestvovali.

Demonstranti koji su učestvovali u nasilju, pljačkanju i uništavanju imovine (što uključuje i paljenje policijskih automobila) su bili pik za Trampa, čija politika zavisi od podsticanja besa svojih pristalica.

NJegova „zakon i poredak“ retorika nalik Niksonu usmerena je ka brisanju razlike između nasilnih demonstranata i mnogo većeg broja onih koji su mirni.

Američki državni tužilac Vilijam Bar je, kao i uvek, bio spreman da pomogne Trampu da iskoristi situaciju i pribavi dodatnu moć.

Pošto Vašington DC nije država, Tramp i Bar su imali odrešene ruke da nametnu svoje sopstveno rešenje.

Oni su upotrebili razne državne nacionalne garde, vojsci nalik odrede saveznih agencija i, zastrašujuće, neke neidentifikovane snage. Vašington je postao okupirani grad.

Tramp se pretvara da je čvrst momak i autoritaran je do srži. Da, dok su se protesti održavali ispred Bele kuće on je odlučio, ili je bar tako tvrdio, da je vreme da se ide u „inspekciju“ predsedničkog mamutskog podzemnog bunkera.

Bela kuća je sama za sebe već postala bunker: tokom haosa posle Flojdovog ubistva, visina ograde koja okružuje njenu okolinu je gotovo udvostručena. U skladu sa njegovom sklonošću da uzburka stvari, Tramp je tvitovao da će, ako demonstranti probiju tu ogradu, ih „dočekati najopasniji psi i najstrašnije oružje koje je ikada video“.

Duboko uznemirujuća upotreba sile da bi se rasterali mirni demonstranti sa Lafajet skvera preko puta Bele kuće – što je kršenje njihovih prava za koja je Bar u početku preuzeo zasluge – takođe je šokirala nacionalnu svest.

Trampovi nešto manje briljantni savetnici – najistaknutiji, njegova ćerka Ivanka i zet DŽared Kušner – smislili su političku akrobaciju koja je podrazumevala da Tramp prošeta preko trga do zatvorene crkve Sent DŽon, čiji je podrum bio zapaljen. Ali oni nisu uspeli da promisle o tome šta bi on mogao da uradi kada stigne tamo.

Tramp je nezgrapno mahao biblijom, ponekad držeći je naopako, za fotografije koje su samo učinile da izgleda budalasto.

Povrh toga, Trampovo navaljivanje da se američki gradovi preplave vojnicima koji su na aktivnoj dužnosti je dočekano sa široko rasprostranjenom antipatijom i prezirom.

Brojni bivši visoki vojni zvaničnici, uključujući DŽejmsa Matisa, penzionisanog generala koji je bio Trampov sekretar za odbranu do prošle godine, otvoreno su osudili predsednika.

Matis, koji je rekao da je „ljut i zaprepašćen“ idejom korišćenja vojske za gušenje demonstracija, kaže da Amerikanci „svedoče posledicama trogodišnjeg perioda bez zrelog liderstva“.

Ali oni koji su takve izjave shvatili kao razotkrivanje Trampovog predsednikovanja nisu uračunali konstantnu odanost republikanaca.

Oni su ga branili toliko dugo, delili tako mnogo njegovih stavova, i postali tako zavisni od njega i njegovih donatora da nisu bili spremni na raskidanje veza sa njim, uprkos znanju da trenutno ankete sugerišu da bi on mogao da izgubi na novembarskim izborima – i da ih povuče dole sa sobom.

Iako će nacionalna pobuna koja je izbila protiv rasističkog ponašanja policije dovesti do nekih reformi, kao što je poboljšanje obuke i zabrana zahvata koji izazivaju gušenje i pritiskanja vrata poput onog koje je usmrtilo Flojda, preispitujući iznova ulogu policije, ona ipak ne može, bez obzira na to koliko radikalni rezultati bili, eliminisati rasizam – veliku mrlju koju je na Americi ostavio kompromis osnivača sa ropstvom.

Vlade ne mogu ništa da učine povodom svakodnevnih uvreda koje doživljavaju crni ljudi u Americi – da prazni taksiji odbijaju da im stanu, da ih greškom smatraju za zaposlene u supermarketima, kao i da trpe brojne namerne i nenamerne uvrede.

Mnogi koji su sada na ulicama neće biti zadovoljni osim ukoliko rezultat ovih nacionalnih nemira ne bude doveo do poboljšanja u oblasti školstva, zdravstvene nege i mogućnosti za zapošljavanje manjina – što je pravedan tretman za crne ljude. Jer šta će se dogoditi kada Amerika ponovo ne bude poštovala svoje vajne vrednosti?

Autorka je novinarka sa sedištem u Vašingtonu, njena poslednja knjiga je „Vašingtonski dnevnik: Izveštavanje o Votergejtu i padu Ričarda Niksona“

Copyright: Project Syndicate, 2020.

www.project-syndicate.org