Američki atlantisti, svet koji nestaje

Na kraju, dolazi dečak koji zamoli putnika namernika da mu donese frulu i da mu novac. Čovek ga pogleda i reče: „Ti ćeš, sinko, svirati“. Američki predsednik u nastupu nema ovako lirski izraz, ali svejedno, želi svima da kaže da Amerika prestaje da bude „velikodušna imperija“, te da će ubuduće njena naklonost, prijateljstvo, savezništvo ili odbrana morati da se plate. To važi za Saudijsku Arabiju, pa zašto ne bi i za Evropu?

Nema sumnje da će Tramp iza sebe ostaviti pometnju u NATO i u Briselu. Ipak, on je prema NATO bio mnogo susretljiviji nego prema nedavnom Samitu G 7 kada je, učestvujući na sastanku istim stilom, odbio da prihvati zajedničko saopštenje. Već sada se vidi da Tramp nije isti na bilateralnim sastancima i na međunarodnim forumima. Dok je na bilateralnim susretima srdačan i ljubazan sagovornik, čak i sa onima s kojima je u oštrom sukobu, poput Kim DŽong Una, Tramp je istovremeno podjednako provokativan i kritičan prema UN, NATO, EU, G 7, STO i svim multilateralnim formama u kojima učestvuju SAD.

To je Amerika s Trampom na čelu koja jaše sama svetskim prerijama i odlučuje na koju će stranu, s kim će u rat, a s kim u mir.

Tramp je u Brisel došao s pretnjama: podigao je tarife na evropske proizvode, saopštio da EU više neće moći da se bogati na američki račun, da ima 151 milijardu suficita u trgovini, a da SAD plaćaju odbranu Evrope preko NATO-a. Osim toga, poručio je da Evropa više ne može da se bogati preko leđa Amerikanaca, da mnoge zemlje NATO koje očekuju da budu branjene, ne izdvajaju dogovorenih dva odsto BDP-a za odbranu, što on smatra ionako niskim, i upitao ih da li će da nadoknade Americi te troškove? Sve to sažeo je u kredo: „SAD troše mnogo puta više nego druge zemlje da bi ih branile. Nije pošteno prema američkim poreskim platišama. Iznad toga je da mi gubimo 151 milijardu dolara u trgovini sa EU. Naplaćuju nam velike dažbine. NATO zemlje moraju da plate više, SAD manje! Veoma nepošteno!“.

Zbog toga je, upitan, posle doručka na kom je Tramp izneo svoje optužbe protiv Nemačke, šta je bilo unutra, Jens Stoltenberg odgovorio: „Imali smo odličan sok od pomorandže. Naravno, o američkom trošku“.

Nemačka je već mesecima na Trampovom nišanu. Sada je ceo dan prošao u sporu s Nemačkom, prvo zbog plaćanja NATO, a zatim zbog „ubacivanja para u ruske džepove“ kupovinom energenata i izgradnjom Severnog toka 2. Nemački političar po Trampovoj meri bio bi bivši predsednik Horst Keler, a ne kancelarka Angela Merkel. Keler je, setimo se, podneo ostavku 2010. nakon posete Avganistanu i izjave da velika ekonomska sila, poput Nemačke, sa velikim ekonomskim interesima, mora da bude spremna da razmesti svoju vojsku u inostranstvu. Već to je bilo u Nemačkoj dovoljno bogohulno, da je zatražena njegova ostavka. Evropska unija sebe doživljava kao mirovni projekat, dok Amerika ide po svetu i „traži čudovišta da ih uništi“. Nemačka čak ni učešće u ratovima ne zove „ratom“, nego „misijom“. Zbog toga njihovo nerazumevanje može samo da raste, a razlike da se produbljuju.

Kao nekada faraoni, Amerika smatra da živa bića bez snage i moći ne zaslužuju poštovanje. Objašnjenje nudi jedan od današnjih najbližih Trampovih pristalica, nekadašnji istaknuti nekonzervativac, suprug nekadašnje ambasadorke u NATO, Viktorije Nuland, Robert Kagan. On ne prihvata da je problem u svetu američka sila, nego upravo „nedostatak moći u demokratskom svetu, jer druge nacije, naročito autokratije, kao što su Kina i Rusija ubrzano rastu i razmeću se svojom moći“.

To je rekao i kada smo se poslednji put sreli, 2010. godine, tek što je objavio knjigu „Opasna nacija“ kojom je hteo, kako je rekao, „da razbije mit da je Amerika divna, prelepa zemlja i da ni za koga nije zastrašujuća“. Naslov knjige uzeo je iz jednog pisma koje je napisao budući američki predsednik DŽon Kvinsi Adams, još davne 1817. godine, dok je bio ambasador u Londonu. „Svi Evropljani misle“, stoji u tom pismu, „da će SAD u zajednici naroda igrati veoma opasnu ulogu i oni se stalno nadaju i očekuju da će se SAD raspasti pre nego što uspeju da nanesu još štete“.

Kagan tvrdi da je liberalna američka ideologija zasnovana na pretpostavci da Amerika vodi ratove samo kada je to nužno. Ovom racionalizacijom, uistinu, treba da se kaže kako su svi, brojni američki ratovi, njih više od 200, a već 25 većih ili manjih vojnih operacija od 2000, bili nužni i opravdani. Kagan je iz cele američke istorije izdvojio samo jedan ili dva rata koji bi se zaista mogli okarakterisati kao „nužni ratovi“, a svi ostali su imali razne druge izgovore.

Stara američka elita Istočne obale, čiji je pogled na svet kreiran Drugim svetskim ratom i Hladnim ratom i koja je u svojoj kulturnoj tradiciji „atlantistička“, već u vreme DŽordža Buša Starijeg postala je politički marginalna. Po onome što je demonstrirao Tramp, „atlantisti“ danas su skoro sasvim nestali, a to samo ukazuje na najverovatnije dalje pogoršanje američko-evropskih odnosa, ukoliko ne bude dramatičnih personalnih promena na jednoj ili drugoj strani.