Kako američki predsednici planiraju svoje sahrane?

Tamo je njegova supruga, Rozalin, sahranjena prošle godine na groblju koju su izabrali pre mnogo godina.

Ali pre nego što Karter stigne do svog skromnog konačnog odredišta, biće koreografija koja je karakteristična za državne sahrane.

Još od osnivanja nacije, Amerika se opraštala od bivših predsednika zamršenim nizom događaja koji spajaju dugogodišnje tradicije, piše AP.

Sahrane često planiraju sami predsednici, koji obično imaju godinama nakon što napuste Belu kuću da razmisle o tome kako žele da budu obeleženi.

„Oni su veoma uključeni u proces planiranja, a odluke koje donose nam govore mnogo o tome ko su oni, kako vide predsedništvo i kako žele da ih američki narod pamti“, rekao je Metju Kostelo, istoričar i koautor knjige pod nazivom „Žalovanje predsednika: gubitak i nasleđe u američkoj kulturi“.

Karter je imao više vremena za planiranje od većine. Živeo je 43 godine nakon završetka njegovog predsedničkog mandata, što je najduži period posle predsednika u istoriji SAD.

Mnogi detalji njegove sahrane ostaju u tajnosti, po nahođenju porodice i vojnih jedinica koje su odgovorne za sprovođenje planova.

Pogrebna služba za preminule predsednike se obično održava u Vašingtonskoj nacionalnoj katedrali.

Bajden je u nedelju rekao da njegov tim radi sa Karterovom porodicom i drugima „kako bi se postarao da ga pamte na odgovarajući način, ovde u Sjedinjenim Državama i širom sveta“.

Karterov sin je njegova glavna kontaktna tačka, iako je Bajden rekao da je razgovarao sa svom Karterovom decom.

Nekada bivši predsednici pomažu i u najsitnijim detaljima.

Džefri Engel, direktor Centra za predsedničku istoriju na Univerzitetu Southern Methodist u Dalasu, prisetio se sastanka sa Džordžom H.V. Buš ubrzo nakon što je bivši predsednik revidirao raspored sedenja za svoju sahranu.

„A ja sam pitao: Je li to čudno? Znate, to je vaša sopstvena smrt“, priseća se Engel.

„A on je rekao: „Znaš, radiš to svaka tri meseca. Nekako se navikneš na to“.

Predsednik Dvajt Ajzenhauer, koji je komandovao savezničkim trupama tokom Drugog svetskog rata pre nego što je postao političar, želeo je da bude sahranjen u kovčegu od 80 dolara.

Osim staklenog pečata koji je dodat dizajnu, nije se mogao razlikovati od kovčega bilo kog drugog vojnika.

Detalji procesije takođe mogu odražavati aspekte života predsednika. Kovčeg Ronalda Regana je nošen uz zapadne stepenice američkog Kapitola, koji gledaju na njegovu matičnu državu Kaliforniju.

Kada je Džerald Ford umro, njegov kovčeg je pronet kroz Kapitol, što je znak za njegove godine kao poslanika.

Posao obavljanja predsedničkih sahrana pripada Zajedničkoj operativnoj grupi-Region nacionalnog glavnog grada, koja uključuje 4.000 vojnog i civilnog osoblja.

Predsedničke sahrane mogu ostaviti trajne tragove u američkoj svesti. Jedan od najupečatljivijih opisa Džordža Vašingtona — „prvi u ratu, prvi u miru i prvi u srcima svojih sunarodnika“ – došao je iz hvalospeva koji je naširoko štampan kada je prvi lider zemlje umro.

Nakon što je Džon F. Kenedi ubijen, njegov sin Džon Mlađi je fotografisan kako pozdravlja kovčeg.

Kenedijev kovčeg je prevezen niz Pensilvanija aveniju istim trasom kojom je prošao kovčeg Abrahama Linkolna nakon što je ubijen vek ranije, a konj bez jahača je bio uključen u procesiju.

Kenedijeva je bila prva predsednička sahrana koja je bila široko emitovana na televiziji.

„Tehnologija je tugovanje učinila dostupnijim, demokratskijim. Više ljudi ima priliku da odvoji trenutak i razmisli o tome šta je ova osoba mislila“, rekao je Kostelo.

U današnjoj podeljenoj politici, državne sahrane mogu proizvesti neugodne, čak i napete trenutke.

Na sahrani Buša Starijeg 2018. godine, u publici je bio i predsednik Donald Tramp. Rukovao se sa bivšim predsednikom Barakom Obamom, njegovim prethodnikom, ali nije komunicirao sa Hilari Klinton, koju je pobedio na izborima 2016, ili njenim suprugom, bivšim predsednikom Bilom Klintonom.

„Ove sahrane su uvek političke“, rekao je Engel.