Američki predsednički izbori, EU i Balkan

Iscrpljujuće je za kandidate i za javno mnjenje, posebno za dva kandidata koje izaberu demokratska i republikanska stranka na svojim konvencijama odnosno kongresima tokom jula meseca. Nakon toga ostaje još gotovo četiri meseca do 8. novembra kada je izborni dan, uvek utorkom u SAD.

Američko predizborno takmičenje prati ceo svet zbog činjenice da su SAD i dalje najmoćnija država na svetu, mada ne više na onaj način na koji su to bili u nekim ranijim razdobljima. Danas u svemu što Amerika čini na međunarodnom planu, slagali se ili ne sa onim kako deluje, uvek to čini zajedno sa drugima. Ili su to takozvane dobrovoljne koalicije kao na primer u Avganistanu, ili neposredne uporedne akcije kao ova vojna u Siriji, gde se zajedno sa Rusijom i drugim akterima uporedo traži i političko rešenje, ili pak multilateralni napori kao u slučaju postizanja dogovora sa Iranom oko njihovog nuklearnog programa.

Kampanja u SAD se razlikuje u ponečemu od svih drugih. Jasno je, i to je posvuda zajednički imenitelj, da se kao i drugde sve usredsređuje na domaću politiku, na pitanja koja najviše brinu građane i građanke a to su egzistencijalna pitanja vezana pre svega za standard, plate, zaposlenost odnosno strah od nezaposlenosti.

Kao i u delovima Evrope, tako je i u Americi danas činjenica da već nekolicinu decenija postepeno raste nejednakost u društvu, da se bogati sve više bogate, da zarade srednje klase odnosno kupovna moć u najbolju ruku stagnira ili pada, i da je siromaštvo u delovima zemlje i dalje prisutno. Neizvesnost koju ljudi zbog toga osećaju dovela je do situacije da prvi put u anketama javnog mnjenja već dve tri godine u SAD ispitanici govore da njihova deca neće živeti bolje nego što su oni živeli. To je za američki način života potresna činjenica, i neizvesnost za sutrašnjicu koju to stvara podgreva populistička stremljenja.

SAD uprkos svemu tome ostaju i dalje zemlja gde nameravaju ili sanjaju da odu oni koji čeznu za boljim životom, koji žele da izbegnu po život opasna, ratna okruženja, ili da odu iz onih gde nema perspektive za nalaženje posla koji omogućava normalan život zasnovan na adekvatnoj zaradi. Američka privreda se relativno brzo oporavila, mada ne u potpunosti od ekonomske krize nastale 2008, nezaposlenost je sa visokih 10 odsto u oktobru 2009, sada u julu pala na 4,9 odsto. Preduzetnički duh, na zapadnoj obali pre svega, oličen imenima Apple, Google, Tesla, itd, privlači mnoštvo mladih talenata.

Glavna razlika između predizborne kampanje u SAD i drugim zemljama je u ogromnoj količini novca koja se u nju ulaže, u podršku kandidatima. U kampanji 2012. kada je Barak Obama pobedio Mita Romnija potrošili su prvi 737 miliona dolara, a drugi 624 miliona dolara. Ukupno te izborne 2012. za sve izbore, deo senata i ceo donji predstavnički dom itd, uz predsedničke potrošeno je više od šest milijardi dolara. Ove sume novca su dodatno omogućene učešćem korporacija u predizbornoj kampanji dozvoljeno odlukom vrhovnog suda SAD januara 2010. godine. Velike se rasprave vode u SAD o tome koliko je ovo štetno ili dobro za sveukupan politički proces, i sigurno je da će se još dugo o tome raspravljati, pa i nastojanja nekih da pred vrhovni sud stave zahtev za ukidanje odluke iz 2010.

U ovoj izbornoj godini se dodatno dogodilo veliko iznenađenje a to je da je u republikanskoj stranci, tokom primarnih izbora za kandidate došlo do potpuno, ni od koga predviđenog razvoja događaja, da je izabran neko ko uopšte nije bio „predviđen“, naime Donald Tramp kao potpuni autsajder. Tokom celog tog razdoblja krajem prošle i početkom ove godine, političari, eksperti, novinari su rekli da je početni uspeh Trampa prolazan i da će na čelnu poziciju republikanske stranke izbiti neko ko poput DŽeba Buša. U politici kao i u životu uvek treba očekivati neočekivano.

Izbor Trampa nametnuo je mnoga pitanja u svim sredinama, pre svega u samoj Americi, pa i širom sveta, naime kakva će biti njegova politika domaća i međunarodna ukoliko pobedi, da li će vatrena retorika o podizanju zida na granici sa Meksikom, o zabrani ulaska muslimanima u SAD itd, ostati za njim kad i ako zauzme fotelju u Beloj kući. Neki ugledni novinari poput Karla Bernstina (poznat po razotkrivanju afere Votergejt) rekli su za Trampa da je „patološki lažljivac“ i „neofašista“. Ugledan republikanac Robert Kagan je rekao „da smo napravili Frankenštajna“ unutar stranke. Republikanska stranka ga je ozvaničila kao njenog kandidata na Konvenciji u Klivlendu u julu mesecu, i stala iza njegove kandidature, mada su neki senatori i kongresmeni „izdvojili mišljenje“ i ne podržavaju ga ili to čine polovično.

Kandidatkinja demokratske stranke, mnogo bolje poznata u krugovima politike, Hilari Klinton, ima takođe značajni izazov jer kako kažu oni koji mere javno mnjenje njen problem je što ima nezanemarljiv broj ljudi „koji joj ne veruju“, niko joj ne osporava stručnost i iskustvo s obzirom da je bila senator osam godina, a potom državna sekretarka 2009-2013, i naravno prva dama 1993-2001. Ukoliko Hilari Klinton pobedi bila bi to prva žena na tom mestu u SAD, nakon prvog afroameričkog predsednika Obame. To su simbolički veoma značajni trenuci u životu jedne države i imaju svoju težinu u trenutku ulaska na biračko mesto.

U ovom trenutku zbirne ankete govore u prilog prednosti koju Klinton ima u odnosu na Trampa. Daleko je međutim 8. novembar za bilo kakva sigurna predviđanja.

Predstoje narednih nedelja tri TV rasprave između dva glavna kandidata.

Pitanje spoljne politike kao u svim izborima kažu svi oni koji se time bave možda zaokuplja, zavisno od trenutka između pet i 10 odsto interesa birača – svi gledaju i zanima ih s pravom ono od čega se živi.

Međutim, spoljna politika je i te kako tema, ako ni zbog čega drugog a ono zbog toga što je Donald Tramp izneo mnoga viđenja i mišljenja koja se ne slažu sa uobičajenim stavovima prethodnih pa ni sa stavovima ove američke administracije: namere da NATO menja svoju ulogu, pozitivan stav prema predsedniku Rusije, odnos prema Meksiku i izbeglicama, odnos prema muslimanima i muslimanskim državama, stav prema nuklearnom naoružanju.

U ovo vreme velikih izazova u svetu sa brojnim kriznim žarištima s pravom se dakle svet pa i Amerika pitaju kakvu će spoljnu politiku voditi novi predsednik ili predsednica.

Usredsređujući se ovde pre svega na naš deo sveta Evropu i onda naš region Balkanskog poluostrva treba odmah istaći da ne treba očekivati nikakve bitnije promene u odnosu na prethodnu administraciju, bez obzira na izjave kandidata republikanske stranke.

Transatlantski odnos, odnos Evrope i SAD predstavlja nezamenljiv odnos. Nakon toliko često isticanog zajedničkog i trajnog zalaganja za isti vrednosni sistem stvoren posle Drugog svetskog rata (od Povelje Ujedinjenih nacija pa nadalje) zasnovan na demokratskim načelima, vladavini prava, ljudskim pravima, dovoljno je pogledati obim razmene između dve obale Atlantika. Američka ulaganja u EU su tri puta veća nego u sve azijske zemlje. EU investicije u SAD su osam puta veće nego u Kinu i Indiju. Upravo su te međusobne investicije „vazduh“ pomoću kojeg dišu privrede u SAD i Evropi. Broj radnih mesta i privredni rast koji te investicije generišu predstavljaju žilu kucavicu zbog koje jedni ne mogu bez drugih. I to se neće menjati. Privrede SAD i EU predstavljaju otprilike polovinu svetskog bruto proizvoda.

Naš region je deo Evrope i sve zemlje streme ka cilju pridruživanja sa EU. SAD snažno podržavaju to usmerenje što je još jednom potvrđeno nedavnom posetom potpredsednika Bajdena. SAD su s pravom, zdravorazumski, ako ni zbog čega drugog onda zbog geografije shvatili da je EU ta koja je stajno mesto, luka, mirovni politički projekat gde zemlje Zapadnog Balkana pa dakle i Srbija treba da nađu svoje sidrište, da se pridruže Uniji koja još uvek broji pola milijarde ljudi i 28 zemalja članica do izlaska Velike Britanije, bez obzira na sve izazove unutrašnje i spoljne sa kojima se suočava.

SAD su strateški zainteresovane za stabilnu i snažnu EU i Evropu, zbog gore rečene privredne međuzavisnosti, zbog verovanja u isti vrednosni i politički demokratski sistem, zbog činjenice da u bezbednosnim pitanjima u izazovnim vremenima mogu da računaju jedni na druge, zbog savezništva u NATO.

Kada se pogleda dubina i intenzitet svekolikih odnosa koje Srbija ima sa EU vidi se da višestruko nadmašuje odnose sa svim drugim zemljama i akterima. Posete EU zvaničnika tokom svih ovih godina od demokratskih promena 2000. su takođe s razlogom mnogo brojnije.

Sve to međutim ne znači da SAD nisu prisutne, naprotiv. Od prve posete američkog diplomate DŽejmsa O’Brajena nakon 5 oktobra 2000. do ove poslednje potpredsednika SAD, bilo je niz važnih poseta: Hilary Klinton dva puta kao državna sekretarka 2010. i 2012. Sam Bajden je bio kao senator ranije 1993, u regionu 2001. i 2015. na samitu predsednika u Zagrebu, pa u Srbiji 2009. i sad opet nedavno. Uvek su zvaničnici dolazili sa istom porukom: podrška evropskom putu i demokratskom reformskom procesu, podrška procesima pomirenja. Strateški interes SAD kao i EU je mir i stabilnost u regionu, a to znači jačanje demokratskih ustanova i vladavine prava, poštovanje teža i ravnoteža ustanova, društva i države, ljudskih prava.

SAD su kao država od 2001. uložile oko 728 miliona dolara na razne razvojne projekte, američke kompanije su u istom razdoblju investirale oko 3,8 milijardi dolara i pomogle da se time otvori oko 16.000 radnih mesta u Srbiji.

Ove godine se takođe u novembru obeležava deset godina od kada je Srbija zajedno sa Bosnom i Hercegovinom i Crnom Gorom postala članica Partnerstva za mir, NATO-a na samitu u Rigi, u Letoniji. Danas Srbija ima Individualni akcioni plan o partnerstvu, što je najviši oblik saradnje pre zahteva za članstvo, odnosno pre Akcionog plana za članstvo. Vojska Srbije ima deset puta više raznih aktivnosti sa NATO nego sa bilo kojom drugom pojedinačnom zemljom. Učestvuje u mirovnim misijama UN i EU, a partner u SAD joj je Nacionalna garda države Ohajo.

Ma ko da bude izabran na mesto predsednika SAD teško je zamisliti da će se nešto bitno menjati u politici prema ovom delu sveta. I pre pada Berlinskog zida interes SAD, što se vidi ne samo iz poseta američkih predsednika u razdoblju nakon Drugog svetskog rata, o čemu je ovde s razlogom pisano, jeste bio da Jugoslavija bude stabilna zemlja između dva hladnoratovska bloka. Veoma značajna sredstva su stizala, posebno nakon razlaza sa Sovjetskim Savezom 1948, iz SAD i iz međunarodnih finansijskih institucija kako bi Jugoslavija zadržala stabilnost i položaj, pa i ugled koji je imala u svetu.

U drugim istorijskim prilikama na početku turbulentnog 21. veka kontinuitet u toj politici, danas prema Srbiji i regionu postoji.