„Amerika treba da dopre do dece ruskih elita“: Najveći broj poginulih Rusa u Ukrajini su manjine

Prvih 11 meseci rata Rusije u Ukrajini su jasnije nego ikad razotkrili ekstremne klasne disparitete Rusije, pošto siromašni regioni i etničke manjine čine većinu ratnih žrtva, za razliku od mladih u Moskvi i Sankt Peterburgu koji uglavnom ostaju nepovređeni.

Nezavisni novinari u Rusiji su izvestili, na primer, da je Burjatija, siromašna oblast u Sibiru, primila hiljade obaveštenja o regrutaciji uprkos relativno maloj populaciji. Na Krimu je 80 odsto mobilizacionih dokumenata poslato krimskim Tatarima, iako ova manjinska grupa čini manje od 20 odsto stanovništva Krima.

Ovi brojevi su u oštroj suprotnosti sa mladom elitom u Moskvi i Sankt Peterburgu.

Dvadeset sedmogodišnji sin bivšeg ruskog predsednika Dmitrija Medvedeva samo je jedan od mnogih primera onih koji su ostali netaknuti. A ove mlade elite su izgleda veoma svesne svog posebnog statusa.

Nejednakost u ratu ogleda se i u žrtvama, koje se sada procenjuju na više od 100.000 poginulih ili ranjenih ruskih vojnika.

Prošlog aprila, ruska služba Bi-Bi-Sija je sastavila listu žrtava od zvanično priznatih smrti i pratila regione povezane sa preminulim. Zanimljivo je da nisu pronašli smrtne slučajeve iz Moskve.

Poređenja radi, pet od 10 regiona sa najvećim prijavljenim žrtvama po glavi stanovnika bile su etničke republike.

Kako je prošle godine napisao Jegor Firsov, lekar u ukrajinskoj vojsci, „pre ovog rata, ovi ljudi su bili ohrabreni da veruju da su Ukrajinci živeli u siromaštvu i da su kulturno, ekonomski i politički inferiorni“.

Firsov je ispričao kako su mu ljudi u Buči, severozapadno od Kijeva, rekli da su ruske trupe kada su prvi put ušle u grad „pitali da li su u Kijevu; nisu mogli da veruju da takvi idilični parkovi i vikendice mogu postojati van prestonice“.

Jedna žena koju su ruski vojnici uzeli kao taoca rekla je da „nisu mogli da prebole činjenicu da ima dva kupatila i stalno su insistirali da mora da ima više ljudi koji žive sa njom“.

Nije iznenađujuće da su ruske trupe koje su se povlačile iz regiona širom Ukrajine pljačkale od običnih predmeta za domaćinstvo, uključujući tostere, pa čak i donji veš.

Kremlj je ciljao na vojnike iz siromašnijih regione i manjina računajući da imaju manje mogućnosti da se mobilišu u opoziciji od ljudi u bogatim velikim gradovima.

Međutim, protesti su ipak izbili poslednjih meseci u regionima na koje je rat najviše uticao, kao što su etničke republike Dagestan, Kabardino-Balkarija i Saha, gde su demonstranti uzvikivali poruke poput „Ne ratu!“ i „Ne genocidu!“

Takvo antiratno raspoloženje je Putinova najveća pretnja, a SAD bi mogle da ga ojačaju unapređenjem svojih informativnih operacija usmerenih na Rusiju, posebno na platformama popularnim među mladim Rusima, kao što su Instagram, VK, Telegram i Snapchat.

Kampanje na društvenim medijima trebalo bi da implementiraju memove i video snimke koji pokazuju rizik od regrutacije, kao i da naglase kako su muškarci iz siromašnijih etničkih regiona eksploatisani kao pioni u Putinovom imperijalističkom ratu.

Informativne operacije SAD treba da budu usmerene i na majke vojnika.

Radio Slobodna Evropa je prošle godine isticao majku koja je od strastvene pristalice Kremlja postala otvoreni protivnik nakon što je njen sin otišao u vojsku.

I dok su grupe poput Komiteta vojničkih majki bile manje otvorene i uticajne u sadašnjem ratu nego što su bile tokom sukoba u Avganistanu i Čečeniji, one su ipak nastojale da razotkriju nesrazmeran uticaj koji je imao na regione izvan Moskve i Sankt Peterburga.

Američka posthladnoratovska fiksacija na čvrstu moć dovela je do umanjivanja značaja informacionih operacija, uprkos njihovoj dokazanoj vrednosti u 20. veku.

Ali alati digitalnih informacija pružaju praktičan, potencijalno efikasan metod daljeg slabljenja Putinove ruke u Ukrajini. Kao branilac slobode, Amerika bi trebalo da iskoristi priliku da se suprotstavi zvaničnom narativu Rusije.