Amerikanski doprinos vanredne dinamičnosti

U njoj je kucaćom mašinom stajao precizno ispisan predlog i uslovi pod kojima bi u glavnom gradu Jugoslavije mogla da se organizuje izložba Savremena umetnost u SAD, a Ristićeva beleška trebalo je da bude signal Josipu Brozu Titu da na to pristane. Ova izložba, koju je organizovao Muzej moderne umetnosti u NJujorku (MoMA), koju su prethodno videli najveći evropski gradovi i iza koje je stajala kompletna američka administracija, bila je prvi značajni i sveobuhvatni pregled mladog savremenog američkog stvaralaštva u Jugoslaviji. O tome govore brojna dokumenta iz javnih arhiva i medijski natpisi. Iz ovih prvih se da saznati da je inicijativa da se izložba organizuje potekla od Tereze Mravitz, atešea za kulturu koja je najpre razgovarala sa Kristom Đorđević, načelnicom Saveznog komiteta za kulturne veze sa inostranstvom i osobom živopisne sudbine, partizankom i svagda gospođom, kako ju je opisivao Dobrica Ćosić.

Takođe, ataše za informacije SAD, Jozef Kolarek dao je detaljno obrazloženje u noti poslatoj Marku Ristiću u kojoj se navodi sadržaj izložbe – 104 slika, 20 skulptura, 82 bakroreza, 15 arhitektonskih objekata i kolekcija fotografija. Minimalan prostor koji je potreban da se prikaže izložba iznosi 900 kvadratnih metara. Muzej moderne umetnosti protivan je da se izložba deli i više voli da cela izložba bude na jednom mestu, i to po mogućstvu u nekom dobro poznatom Muzeju – naveo je Kolarek. Ovo je kod još uvek potencijalnih domaćina izazvalo brigu jer prostorom koji je zahtevan nisu raspolagali, ali je Marko Ristić kod one svoje zabeleške da je apsolutno za, dodao odmah da bi izložba mogla da se organizuje u Umetničkom paviljonu Cvijeta Zuzorić. Potonji pregovori rezultirali su izborom tri izložbena salona – pored Paviljona na Malom Kalemegdanu, odabrani su prostor Galerije ULUS i Galerije fresaka. Odlučeno je da se izložba održi od 7. jula do 6. avgusta, a što se tiče troškova, Kolarek je predložio sledeće: „Muzej moderne umetnosti želi da organizator izložbe plati sve ili polovinu troškova transporta izložbe iz Beča“. U Kolarekovoj noti postavljeno je pitanje osiguranja izložbe u Jugoslaviji i navedeno je da je kolekcija procenjena na 379.552 američkih dolara. Američka administracija navela je da je za transport izložbe potrebno dva teretna vagona, da izložbeni materijal teži 11.205,18 kilograma i da sadrži 70 kutija. Zanimljivo je da je američka administracija, pošto ovdašnje institucije nisu raspolagale adekvatnim postamentima za postavku izložbe napravila adekvatne, snoseći za to finansijske troškove i da ih je ostavila na poklonila Umetničkom paviljonu Cvijeta Zuzorić. Takođe, ubeđivanje domaćih vlasti u podobnost izložbe i obezbeđivanje njenog legitimiteta su zahtevali veliko angažovanje. U tome je pored Kriste Đorđević, značajnu ulogu imao Marko Ristić. Prema stenogramskim beleškama on je, između ostalog, naveo da je reč „o najvećoj izložbi savremene amerikanske umetnosti koju je ikada Amerika poslala u Evropu“ i da su je prethodno videli Pariz, London, Beč i Frankfurt. Istakao je da bismo mi bez zalaganja i inicijative samog MoMA, kao i bez pomoći servisa Američke ambasade u Beogradu teško uspeli da ostvarimo presek jedne ovako velike izložbe koja nam daje presek ostvarenja savremene amerikanske umetnosti i time nam pokazuje čitavu jednu civilizaciju koja se razvija, sasvim sigurno, i pod izvesnim uticajem evropske umetnosti i kulture uopšte, ali u kojoj ima nečeg apsolutno autonomnog.

Prema Ristićevim rečima na izložbi Savremena umetnost u SAD ne bi trebalo isticati neko posebno ime, niti treba govoriti o posebnim strujama i pravcima, koji se ovde mogu uočiti nego se usmeriti na njihovu sveobuhvatnost.

„Ova izložba obuhvata najrazličitije tendencije i pravce u umetnosti koji idu od jednog prilično striktnog realizma, do čistih apstrakcija. Ono što mi izgleda prvenstveno značajno to je da ova izložba pokazuje na jedan dovoljno rečit način u isti mah razvoj i stanje jedne umetnosti likovnog i arhitektonskog odraza i vida jedne civilizacije… Mislim da je značajno što se može na ovoj izložbi, koja je tako razgranata, ide od arhitekture do gravure, od slikarstva do fotografije, i od neoprimitivizma do apstrakcije i od realizma do ekspresionizma… mislim da je vrlo značajno, što se i na ovoj izložbi vidi vrlo jasno da se u današnje vreme kultura uopšte, pa ni kultura likovna, ne može razvijati u potpuno odvojenim zatvorenim autokratskim sistemima, s jedne strane, ali ni kao jedna veštački ujednačena celina u koju svaka posebna nacionalna civilizacija ne bi unosila svoj specifičan karakter sa druge strane“.

Najveći ideolog i vođa srpskog nadrealizma, Marko Ristić primetio je da kada se ova izložba sagleda u celini da se u njoj može videti čitava civilizacija, ali da pored zajedničkog koje se da uočiti u savremenom stvaralaštvu u Americi i umetničkom stvaranju u Evropi postoji i nešto što je „amerikanski doprinos. današnjoj ljudskoj kulturi“. „To je doprinos koji je uslovljen svim onim što američku civilizaciju, kao izvanredno tehničku, tehnokratsku civilizaciju razlikuje od civilizacije Evrope“, zaključio je tada Marko Ristić.

O tome kako je ova izložba tretirana u medijima postoji pregršt zanimljivih tekstova, doduše ne baš s naročito inventivnim naslovima. Jedan od njih, Suvremena umjetnost Amerike potpisuje Radoslav Putar koji je u Narodnom listu 15. jula 1956, objavio priču o izložbi ali i svojim uvidima u vezi sa funkcionisanjem institucije samog Muzeja moderne umetnosti u NJujorku. Putar ističe da delatnost MoMA počiva na „unutarnjem institutskom radu vanredne dinamičnosti“.

„Djelatnost poznatog njujorškog muzeja moderne umetnosti počiva na unutarnjem institutskom radu vanredne dinamičnosti. Ta djelatnost nipošto nije ograničena samo na sistemsko prikupljanje umjetničkih djela, njihovo studiozno izlaganje i naučnu obradu nego muzej priređuje opće i specijalne izložbe koje putuju zemljom i inozemstvom, vrši razmjene sa drugim sličnim ustanovama, izdaje monografije, knjige sa određenim temama, preglede i reprodukcije i – tako predstavlja značajni faktor u umjetničkom životu svoje kulturne sredine“.

Informativni za ovdašnju javnost su bili i tekstovi koji su se ticale same američke umetnosti i izložbe na kojoj je ona predstavljena. Miodrag B. Protić je 22. jula 1956. u nedeljniku Nin napisao tekst u kojem govori da je američka, a posebno savremena američka umetnost iako mlada, prošla kroz bogatu i iznijansiranu evoluciju. „Ponikla iz narodne umetnosti, izložena zračenju engleske škole, a zatim evropske umetnosti, brzo je stekla svest o tokovima moderne umetnosti, i napuštajući tradicionalizam, ukus viktorijanske epohe, odlučno se krenula za njima… Američka umetnost ima ličnu fizionomiju, koja se umnogome razlikuje od evropske. Socijalna sredina, silna industrija, predimenzionirani značaj mašina i tehnike, poslovni zadihan život, stavili su pečat ne samo na koncepcije rođene pod američkim podnebljem, nego i na koncepcije koje su donete iz Starog sveta“, naveo je, između ostalog Miodrag B. Protić.

Nastaviće se

Podržala Ambasada SAD u Beogradu. Stavovi izneti u tekstu su stavovi autora i nužno ne izražavaju stavove Vlade SAD