Amsterdam (1): Vetar je upravljao životom

Vetar je nabirao vodu preko kamenih kocki ulice, pravio penušave kreste na talasima reke Ej pod svodom Centralne stanice. Na trenutak sam pomislio kako je Božja ruka podigla sve to gvožđe a onda ga spustila.

Vukao sam velik crn kofer s laptopom i mobilnim telefonom kojima sam mogao slati svoje svakodnevne tekstove, s košuljama i toaletnim priborom, jedan cd-rom sa Enciklopedijom Britanikom, i bar s petnaestak kilograma raznih knjiga protiv nervoze.

Hteo sam da počnem s novobaroknim gradovima iz 1900, svetlostima Pariske svetske izložbe, s kraljicom Viktorijom koja je vladala imperijom sigurnosti, s Berlinom na usponu.

Vazduh je bio ispunjen bukom: udaranje talasa, kričanje galebova pri naletima vetra, lupa ogolelih grana drveća, tramvaji, saobraćaj.

Jedva se videlo. Oblaci su se gonili sa zapada na istok poput tamnosivih utvara. Načas bi preuzimali pokoji ton, petnaestak minuta razduvane crkvene zvonjave. Novine su javljale kako su Morzeovi signali ukinuti i kako na aerodromu u Ostendeu niskoleteći iljušini redovno usisavaju crepove s krovova. Na finansijskom tržištu evro je imao blistav debi.

„Evro je krenuo kao izazov hegemoniji dolara“, naslov s prve stranice lista Le Monde, i evro je tog jutra vredeo 1,19 dolara. Ali u Holandiji je tog dana vetar upravljao životom, poslednja neukrotiva sila koja je svuda ostavljala tragove, severoistok-jugozapad, udar što se uvek vraća i određuje oblike jezera i poldera, pravce kanala, nasipa, puteva, čak i železničke pruge kojom sam se vozio kroz vlažni polder prema jugu.

Pored mene je sedeo mladić s plavom kravatom i prijatnim licem koji je odmah otvorio laptop, izmađijao nizove raznih tabela i počeo da telefonira kolegama. Zvao se Peter Smithajs.

„Nemci žele stopostotno rešenje, drugi Evropljani samo sedamdesetpetpostotno“, reče on u ništa. „Možemo sad da u tom pravcu tražimo neku opciju od preko sedamdeset pet, i time neutrališemo Nemce što bi ih ponovo dovelo na sto posto… O, mmm. Znači, proizvodnja stoji još od jula? Pazi, ako im dozvolimo da prebrzo odluče, sve će otići dođavola, budi oprezan.“

„Sedamdesetpetpostotno“, reče on u ništa. „Možemo sad da u tom pravcu tražimo neku opciju od preko sedamdeset pet, i time neutrališemo Nemce što bi ih ponovo dovelo na sto posto… O, mmm. Znači, proizvodnja stoji još od jula? Pazi, ako im dozvolimo da prebrzo odluče, sve će otići dođavola, budi oprezan.“

Kiša je dobovala po oknima vagona, kod Murdejkbruha brodovi su poigravali na talasima, kod Zefenbergena neko drvo je prerano procvetalo, hiljade crvenih tačkica u vodi. Posle Rozendala zarđali dalekovodi, jedina preostala oznaka granice između uredne Holandije i ostatka Evrope.

Pred polazak sam vodio dug razgovor s najstarijim Holanđaninom koga znam. Od svih koje sam te godine upoznao, bio je jedini koji je poživeo pun vek, posle Aleksandre Vasiljeve (1897) iz Sankt Peterburga, koja je videla cara i koja je kao debitantkinja zablistala u Marijinskom teatru.

Iz knjige „U Evropi – Putovanje kroz dvadeseti vek“. Izdavač Heliks. S holandskog prevele Ivana Šćepanović i Olivera Wieringa