„Ishod rusko-ukrajinskog rata definisaće pravila geopolitičke igre za naredni vek, mogli bi smo da osetimo kako je živeti u noćnoj mori”: Analiza Elene Davlikanove iz Centra za evropske politike

Tokom obraćanja naciji predsednika Džozefa Bajdena 19. oktobra, on je istakao važnost nastavka pružanja pomoći Ukrajini. On je tvrdio da je pomoć omogućila Ukrajini da se odbrani, što pomaže u zaštiti svetskog poretka dok istovremeno čuva bezbednost američkih vojnih lica.

Ako bi Ukrajina pala, drugi diktatori širom sveta bi to zabeležili.

Nažalost, Ukrajinci gledaju kako nekada čvrsta posvećenost Sjedinjenih Država sada izgleda labavo. Neizvesno je da li će pomoć nastaviti da pristiže s obzirom na nevoljnost nekih republikanaca u Predstavničkom domu.

Sada je deluje moguće da bi Putin na kraju mogao da natera na novi sporazum iz Minska 3 i da svoje kolonijalno otimanje zemlje prikrije legitimitetom koji je sankcionisao Zapad. To bi označilo katastrofalno poglavlje u istoriji posle Drugog svetskog rata, uokvirujući novu eru autokratije koja je moć i pravo i formalizujući sve manju sferu zapadnog uticaja.

Već smo svedoci formiranja izazovnijeg globalnog poretka sa dva glavna (SAD i Kina) i još nekim manjim (npr. Indija, Turska, Brazil) pola moći. Iluzija da bi Rusija mogla postati pouzdan zapadni pandan, posebno da obuzda Kinu, sada je očigledno apsurdna.

Zatvaranje očiju pred neuspešnom i polovičnom privrženošću Rusije demokratskim promenama 1990-ih, njenoj konsolidaciji moći i militarizaciji tokom 2000-ih, i aneksiji Krima i pokretanju rata u Ukrajini 2010-ih i 2020-ih bilo je očigledno veoma loša politika.

To je Evropi, posebno Nemačkoj, davalo jeftin gas više od jedne decenije, ali je ilustrovalo nedostatak argumenta da trgovina ugrađuje mir. Kratkovide odluke i niz grešaka doveli su nas do trećeg svetskog rata.

Replika takve polovične politike poslužiće samo da dokaže da ponavljanje neuspešnih ideja dovodi do još većeg neuspeha.

Ako Evropljani zaista veruju sopstvenoj analizi da bi povlačenje SAD predstavljalo epohalnu pretnju, moraju se probuditi i početi da deluju. Nema potrebe da se raspravlja o strateškoj autonomiji Evropske unije.

Razgovor ne može zameniti akciju. EU (i druge poput Ujedinjenog Kraljevstva i Norveške) moraju da se okupe – možda koristeći Evropsku političku zajednicu francuskog predsednika Emanuela Makrona – i počnu da rade na najhitnijim pitanjima sa kojima se suočava, pre svega na potrebi za daleko većim odbrambenim sektorom.

Članice Istočnog krila NATO-a — baltičke države, Poljska i druge zemlje centralne i istočne Evrope, zajedno sa Finskom i skandinavskim državama – prepoznale su rizike i učinile su više od bilo koga (uključujući SAD, barem u pogledu udela u nacionalno bogatstvo potrošeno) da bi se osigurao opstanak Ukrajine — devet od 10 najvećih doprinosioca su iz ove grupe.

Ovo je pomoglo da se kupi malo vremena da se pripreme za mogući širi rat sa Rusijom, ali zemlje istočnog krila nemaju kolektivnu snagu da obezbede kontinent. Hrabrost Ukrajinaca je praktično poništila pretnju Kremlja njihovoj nezavisnosti, ali ovo bi se očigledno završilo ako bi zemlja bila izdana, a Kijev primoran da popusti.

EU (i šta god bi ostalo od NATO-a ako se član 5 više ne shvata ozbiljno) bi imala mnogo dužu granicu sa tek trijumfom Rusijom.

Rusija i dalje drži na oku Gruziju, koja bi mogla postati žrtva njene agresije, kada domaće turbulencije „zahtevaju“ još jedan pobednički rat. Samo postojanje Moldavije zavisi od postojanja Ukrajine. Ove dve zemlje bi verovatno bile prve žrtve, ali sigurno ne bi bile poslednje.

Naravno, naše najgore mašte se možda nikada neće dogoditi. Može biti da će Amerika koja je okrenuta ka spolja i koja razume da su njeni interesi isprepleteni sa interesima njenih prijatelja izaći kao pobednik iz tekuće debate.

Nova spoljna politika SAD i saveznika u stilu Ronalda Regana bi razumela rizike autoritarne pobede i radila na obezbeđivanju snage novog globalnog saveza — koji naravno mora da uključi prijateljske zemlje u svetu u razvoju — da se odupre mračnoj budućnosti koju je zamislila Rusija , Kina i Iran.

Ali prvi, hitan korak koji treba preduzeti je poštovanje poziva predsednika Bajdena da se donese značajan paket pomoći kako bi se osigurala ne samo američka već i globalna „bezbednost za generacije“.