Analiza Forin afersa: Putinova strategija – na pola puta do pakla

Često se u početku činilo da Kremlj zauzima maksimalistički kurs a iznenađujuća realnost septembarske mobilizacije istakla je širu karakteristiku Putinovog rata u Ukrajini, ocenjuju u analizi za foreignaffairs.com ruski istraživački novinari Irina Borogan i Andrej Soldatov, koosnivači i urednici portala Agentura.ru.

Umesto da izvrši invaziju na istočnu Ukrajinu, pokrenut je potpuni napad na celu zemlju i pokušali su da zauzmu Kijev.

Pored raspoređivanja tenkova, projektila i teške artiljerije Putin je više puta pretio upotrebom nuklearnog oružja.

U međuvremenu, kod kuće, vlada je najavila ekstremne mere za suzbijanje slobode medija, narodnog neslaganja kao i za stavljanje ruske ekonomije na ratnu osnovu.

U Ukrajini, uprkos sve češćim napadima na civilne objekte Rusija se uzdržava od upotrebe svog punog arsenala.

I iako je Putin učinio mnogo da pooštri svoj stisak u ruskom društvu u godini nakon invazije mnoge od njegovih najdalekosežnijih domaćih mera su nepotpuno sprovedene.

Kremlj se iznova i iznova zaustavio pred totalnom militarizacijom i totalnom mobilizacijom bilo ekonomije ili društva u celini.

Ovakav pristup nije slučajan i čini se da Rusija sprovodi namernu strategiju usmerenu i na Zapad i na sopstveno stanovništvo.

Zauzimajući maksimalistički stav o ratu, Kremlj može da sugeriše Zapadu da je spreman da uradi sve što je potrebno da pobedi u Ukrajini a da ne mora da ispuni svoje pretnje.

U međuvremenu, kod kuće, ruska vlada može da poruči običnim Rusima da ima opciju da dodatno zategne šrafove ali da se ne trudi da otuđi stanovništvo.

U oba slućaja strategija Putinu nudi otvoren put ka daljoj eskalaciji ali bez neposrednih troškova.

Selektivna cenzura, uska nacionalizacija

Od prvih nedelja invazije kalibrisane akcije Kremlja često su prkosile njegovoj totalnoj ratnoj retorici. Zamislite kako je vlada nastojala da upravlja ruskim društvom.

Gotovo odmah nakon vojne ofanzive usledio je frontalni napad na ruske nezavisne medije i civilno društvo. U martu su ugašeni popularna liberalna radio stanica Eho Moskva i nezavisni list Novaja Gazeta.

Novinari su bili primorani na izgnanstvo i uvedeni su novi drakonski zakoni o cenzuri.

Vlada je ciljala na društvene medije očito nastojeći da ućutka bilo kakvo cirkulisanje nezavisnih informacija o ratu.

Ipak, i ove mere su bile nepotpune.

Ruske vlasti su brzo stavile van zakona i blokirale Facebook i Instagram. Godinama je Facebook bio poznat po tome što je bio jedan od retkih onlajn prostora gde su liberalni Rusi mogli slobodno da pričaju o politici.

Nije izenađenje što je vlada označila Facebook kao kompaniju koja sprovodi „esktremističke aktivnosti“. Mnogi korisnici društvenih medija u strahu da bi policija mogla da ih zaustavi, brisali su aplikacije iz svojih telefona.

Upečatljiva je ta selektivna priroda razbijanja društvenih medija. Vlada nije cenzurisala Youtube ili Telegram – dve najpopularnije platforme u Rusiji.

Umesto toga omogućeno im je da postanu još važnije kako je rat odmicao.

Sličan obrazac se odigrao i sa Putinovom ekonomskom politikom.

U proleće prošle godine Kremlj je delovao spreman da preduzme dalekosežne korake da proširi vladinu kontrolu nad ekonomijom. Nacrt zakona o programu nacionalizacije je odmah pripremljen i predat Dumi a strane kompanije su brinule da će njihova imovina i poslovanje biti zaplenjeni.

Za mnoge posmatrače postojala je i logika za takve poteze: strane kompanije su ubrzano napuštale zemlju podižući bauk masovnih otpuštanja i mogućih društvenih nemira – scenario koji je Kremlj želeo da izbegne. Iz istih razloga su boljševici prvobitno nacionalizovali fabrike i banke posle Ruske revolucije 1917.

Ipak nacrt zakona iz 2022. nikada nije potpisan a stranim kompanijama je uglavnom prepušteno da same naprave aranžmane o svojoj ruskoj imovini.

Vlada je u oktobru naredila da industrije koje su bile ključne za ratne napore potpadnu pod direktnu kontrolu preko novog specijalnog koordinacionog saveta za vojno snadbevanje. Pokazalo se da su strahovi od potpuno militarizovane ekonomije preterani.

Predsednik Putin, a ne general Staljin

U meri u kojoj Rusija nastoji da vodi potpuni rat kao što su sugerisali mnogi zapadni komentatori Putinovo rešavanje pitanja mobilizacije je posebno upadljivo.

Ne samo da je Kremlj izbegao drugi talas mobilizacije usprkos značajnim zahtevima za ljudstvom, već je u velikoj meri iskoristio plaćenike iz grupe Vagner od kojih su neki regrutovani iz ruskih zatvora.

Na ovaj način, umesto da sprovodi punu mobilizaciju, ruska vlada je za sada odlučila da koristi druge resurse dok je mobilizacija ostala samo delimična.

Izgleda da ova taktika služi svojoj svrsi: poslednjih nedelja Vagner grupa je bila jedina jedinica koja je bila u ofanzivi iako je pretrpela velike gubitke a njeni gubici nisu od značaja za vojsku.

Istorijski gledano kada autoritarni režimi idu u rat oni skoro uvek koriste represiju kako bi zemlju učinili ujedinjenijom obično nemilosrdnim napadom na percipirane unutrašnje neprijatelje.

Tipično, takvi napadi su usmereni na one koji se ne slažu sa stavovima lidera kao i na elite da se uvere da ne odustaju od zvanične linije. Takva represija ponekad može biti sistematska kao na primer u samoj Rusiji pod Staljinom i drugim liderima.

Izgledalo je da Putin čvrsto na ovom putu i pre invazije, šaljući u zatvor na desetine visokih zvaničnika i guvernera kao i službenike ruske službe bezbednosti FSB.

Ipak kada je invazija počela i pošto je krenula loše, Putin je ograničio svoj bes prema silovicima – bezbednosnoj eliti.

Peta služba FSB ogranak agencije zadužene za praćenje neposrednih suseda Rusije prva je na koju je predsednik izrazio gnev.

Peta služba je obavestila Putina o političkoj situaciji u Ukrajini i nagovestila, pogrešno, da će se vlada u Kijevu brzo srušiti. U martu 2022, šef službe Segej Beseda je tajno stavljen u kućni pritvor i ubrzo je prebačen u zatvor Lefortovo – ozloglašeni zatvor u koji su već dugo slati vodeći politički zatvorenici i špijuni.

Putin tek treba da usvoji staljinistički priručnik

Zatim je došao red na Nacionalnu gardu: istog meseca je zamenik načelnika Nacionalne garde Roman Gavrilov primoran u prevremenu penziju: on je bio zadužen za snadbevanje specijalnih snaga Nacionalne garde koje su poslate u rat.

Neke jedinice su umesto oklopa i municije dobile opremu za borbu protiv nereda  kao da su očekivali da će na ulicama Kijeva sresti demonstrante.

Postojale su glasine da je Gavrilov uhapšen i da će razni vojni generali uskoro biti otpušteni ili zatvoreni kao odmazda za loše rezultate vojske na bojnom polju.

Ali onda, za nekoliko nedelja, represije su iznenada prestale.

Sergej Beseda je pušten i vraćen u svoju kancelariju u Lubjanki, a zatim namerno prikazan na nekoliko javnih događaja.

Štaviše, u februaru 2023. njegov sin Aleksandar Beseda dobio je izuzetno unapređenje da postane šef vladinog odeljenja koje nadgleda sve bezbednosne agencije.

Dok se Rusija suočava sa sve većim pritiskom Zapada i poniženjima na bojnom polju, tvrdolinijaški, parlamentarci, propagandisti i pripadnici tajnih službi pozivaju se na staljinizam kao na prvi način da se pravilno upravlja zemljom tokom rata.

A neki posmatrači, primećujući ekstremne mere o kojima se govori, sugerišu da Putin već sledi staljinistički priručnik.

Ali takav pristup bi zahtevao mnogo dramatičnije korake nego što je Putin zaista preduzeo. Tokom Drugog svetskog rata, cela sovjetska vlast je bila militarizovana; čak su i Staljin i njegovi ministri nosili uniforme i preuzeli čin generala.

Ekonomija i društvo na kontinentu su potpuno mobilisani i pretvoreni u ono što je postalo poznato kao „domaći front“, a delovi stanovništva i čitave fabrike preseljeni su u druge regione po nalogu Staljinove vlade. Uprkos svim pričama, ruska vlada nikada nije usvojila staljinistički pristup ratu kod kuće.

Konačno, tu je i pitanje nuklearnog oružja. Od leta 2022. Putin je stavio na sto opciju upotrebe taktičkog nuklearnog oružja da promeni situaciju u korist Rusije.

Čak i ako ostavimo po strani retoriku Kremlja, tvrdolinijaši bliski režimu sugerišu da su ruska vojska i Putin razmatrali upotrebu taktičkog nuklearnog oružja.

Međutim, uprkos velikim ruskim neuspesima, Putin nije izabrao taj put. Umesto toga, on je udvostručio konvencionalni rat, koji je pojačao mobilizacijom i masivnim vazdušnim napadima na ukrajinsku infrastrukturu.

Prostor za eskalaciju

Sudeći po postupcima Rusije, ona je u praksi nastojala da uradi nešto drugačije od vođenja totalnog rata. Tokom 2022. Kremlj je nastojao da pokaže da su mu na raspolaganju drastičnije opcije: uvek može više.

Poenta je bila da je iznošenjem ovih ekstremnih opcija – nacionalizacijom industrije, mobilizacijom ekonomije, sprovođenjem sistematske represije ili čak upotrebom taktičkih nuklearnih napada – Kremlj stvorio prostor za eskalaciju. Već je, u stvari, najavio šta još može da uradi, da li na bojnom polju ili u sprovođenju represija kod kuće.

Za Putina, ovaj pristup ima više svrha.

Primarna meta mogu biti zapadne vlade, koje su duboko zabrinute zbog mogućnosti nekontrolisane eskalacije.

Kremlj je nepokolebljiv u nameri da im pokaže da ima mnogo opcija. Kod kuće, pristup Moskve takođe služi još jednoj svrsi: da pokaže da je sposobna da kalibriše svoj odgovor na zapadne sankcije i vojne neuspehe, i da ne mora da ide do kraja dok to zaista ne mora.

Strategija je takođe pomogla Putinu da održi finu ravnotežu između pooštravanja pravila i neotuđivanja ruske ekonomski aktivne urbane srednje klase.

Sa svoje strane, mnogi obični Rusi su rado ignorisali rat koliko god je to bilo moguće, a strategija Kremlja je vešto igrala na ta osećanja: omogućila je mnogim Rusima da se pretvaraju da ih rat neće pogoditi.

Strategija je takođe bila usmerena na one koji su pobegli u izgnanstvo.

Mnogim ruskim muškarcima koji su otišli ​​u inostranstvo da bi izbegli mobilizaciju od tada je signalizirano da neće biti kažnjeni kod kuće ako se vrate. 1. februara. Na primer, ruski generalni tužilac Igor Krasnov izvestio je Putina da je 9.000 „ilegalno mobilisanih građana“ – ljudi koji bi trebalo da budu izuzeti od mobilizacije jer obavljaju kritične poslove u IT-u ili u bankarskom i finansijskom sistemu – već bili vratili kući.

Ruske vlasti takođe traže načine da namame prognane IT stručnjake iz zemlje — koji su joj potrebni za održavanje ratnih napora — nazad u Rusiju. Vlada je obećala radnicima u ovoj kategoriji izuzeće od provizije i besplatnu avionsku kartu kući.

Putin dobro poznaje svoj narod: neki Rusi, koji očajnički žele da veruju da postoji put nazad u predratnu stvarnost, vraćaju se u Rusiju zahvaljujući ovoj strategiji.

Bumerang

U nekim ključnim oblastima, Putinov inkrementalni pristup mu se vratio kao bumerang.

Na primer, u mesecima od početka rata, mnogi nezavisni novinari, istražitelji i blogeri koji su prvobitno pobegli iz zemlje pokrenuli su sopstvene YouTube kanale, koristeći prednost nedostatka cenzure.

Sada, desetine političkih emisija, intervjua i necenzurisanih video snimaka nude Rusima priliku da svaki dan saznaju istinu o ratu.

Tokom prošle godine, mnogi ljudi su stekli naviku da dobijaju vesti sa Jutjuba, a to uključuje i starije Ruse kao i mlade ljude. Zaista, mnogi Rusi su preko Jutjuba i Telegrama saznali za masakr ukrajinskih civila u Buči i poniženje ruskih trupa u Hersonu.

Istovremeno, milioni korisnika Instagrama naučili su da koriste usluge virtuelne privatne mreže (VPN) za pristup platformi. Kao rezultat toga, iako mnogi od njih ranije nisu bili zainteresovani za politički sadržaj, sada imaju pristup alternativnim izvorima vesti o ratu sa neruskog interneta.

Tako je, do prve godišnjice rata krajem februara, veliki deo ruskog urbanog stanovništva bio u stanju da zaobiđe rusku internet cenzuru. (Međutim, do sada to nije izvršilo veliki uticaj na javno mnjenje jer su mnogi i dalje odlučili da veruju vlastitoj propagandi.)

Ipak, u prvoj godini rata Putinova strategija delimične eskalacije generalno mu je dobro poslužila. To mu je omogućilo da održi političku stabilnost kombinacijom zastrašivanja i ravnodušnosti.

Na međunarodnom i unutrašnjem planu, to mu je pomoglo da pripremi Rusiju za veoma dug rat bez žrtvovanja koje bi na kraju moglo da izazove pobunu stanovništva.

I iznad svega, to mu je dalo fleksibilnost. Radikalnije opcije – uključujući ekonomsku nacionalizaciju i punu mobilizaciju – su još uvek otvorene, a birokratija zemlje je već spremna da ih pokrene.

Pitanje je, koliko dugo može da se održi ovaj ne baš totalni rat? Što rat duže traje, to će više Putin morati da preduzme neke od drastičnijih koraka kojima je pretio. I u nekom trenutku će mu ponestati mesta za igru.