Analiza Gardijana: EU bi trebalo da počne da se sprema za Rusiju posle Putina

Naime, kako podsećaju autori analize Aleksandar Klarkson, predavač na Kraljevskom koledžu u Londonu i Kiril Šamijev, ruski politikolog i gostujući saradnik u Evropskom savetu za spoljne odnose, 1995. nakon ruske vojne interevncije u čečeniji lideri EU suspendovali su ratifikaciju planiranog sporazuma o partnerstvu i saradnji i zapretili Moskvi oštrim posledicama ako ne prestanu njeni ratni zločini uključujući i neselektivno bombardovanje čečenskih civila.

Vlada Borisa Jeljcina rešila je sukob u Čečeniji odlobađanjem dalje brutalne sile ali je Evropa odustala i ratifikovala sporazum.

U godinama koje su suledile, rukso rukovodstvo je nastavilo da demontira demokratske institucije, izvrši invaziju na Gruziju 2008. i potpiri rat u Ukrajini 2014. što je bio predgovor za ruski rat u Ukrajini punog obima februara 2022.

Osvrt na propuštene prilike iz 1990-tih je podsetnik na to kako neposredne dileme mogu navesti kreatore politike da previde znake sledeće krize na horizontu.

Kao odgovor na pokolj koji je Vladimir Putin izazvao u Ukrajini EU ne može sebi priuštiti da se ne pripremi za sledeću rusku krizu.

Rat u Ukrajini, slično kao i rat u Čečeniji 1990-tih izvršio je ogroman pritisak na stabilnost Rusije kao države.

Od ključne je važnosti da zemlje članice i institucije EU počnu da se pripremaju za niz posleratnih i postputinovskih scenarija u Rusiji, uključujući i za destabilizaciju ruskog političkog sisitema koji bi mogao dovesti čak i do oružanog sukoba unutar zemlje.

Da bi zaštitila kolektivne interese Evrope, uključujući Ukrajinu, od bilo kakvih budućih previranja koja će zahvatiti Rusiju, EU je potrebna startegija koja aktivno podstiče njenu demokratizaciju, ma koliko male šanse za to sada izgledale.

Kremlj je dugo odbacivao Brisel kao globalnog igrača.

Nakon evropske osude brutalnosti počinjenih tokom čečenskih ratova Moskva je pokušala da zavadi i vlada, razbijajući jedinstvo zasnovano na vrednostima, angažujući pojedinačlne lidere, identifikujući najuticajnije države članice i njihove nacionalne interese.

U mnogim slučajevima, Rusija je dobila količinu ekonomske i političke integracije sa zapadnim državama koju je želela, zaobilazeći domaću demokratsku reformu.

Cinična fiksacija Moskve na interese pojedinih država članica EU odražavala je i bacila dugu senku na rusku percepciju EU.

Čak i opozicioni orijentisani članovi ruskog građanskog društva posmatrali su EU kao neuravnoteženu konfederaciju sa velikim silama koje diktiraju ekonomsku i spoljnu politiku bloka.

Ekonomski rast, slobode putovanja i saradnja sa pojedinačnim državama članicama EU zaslepila ih je tako da nisu uočavali postepeni pad sloboda u Rusiji.

Ruske elite su naučile strane jezike, a od dovoljno ukradenog ili novca stečenog naftom mogli su udobno da se odmaraju u zapadnoj Evropi bez truda da podržavaju demokratske vrednosti kod kuće.

Za rusku srednju i višu klasu ova „pogodba“ Moskve i Brisela završena je invazijom Rusije na Ukrajinu.

Pošto su izgubili uticaj na Putina ruske elite su odlučile ili da se pritaje, da pobegnu iz zemlje ili da počnu da se svađaju prebacujući krivicu za krizu jedni na druge.

Ako Rusija uspe da izbegne potpuni klizanje u totalitarizam, ono što je ostalo od njene demokratske opozicije moglo bi konačno da prizna kapacitet EU da izvrši transformativnu progresivnu moć.

Ukrajinska frustracija dubljim angažmanom EU sa Rusijom bila bi razumljiva, ali podsticanje odmicanja od ruskog imperijalizma bilo bi u interesu svih ruskih suseda.

Pošto će sadašnja moskovska elita ionako optužiti EU za mešanje, EU nema šta da izgubi širom debatom o demokratskim reformama u postputinovoj Rusiji.

Posleratna Rusija koja pokušava da prevaziđe Putinovo toksično nasleđe imala bi mnogo toga da nauči od ekonomski prosperitetnog bloka koji je okupio i transformisao društva koja su se nekada međusobno borila u dva svetska rata.

Ali institucije EU bi morale da odrede detaljne korake koje ruska državna elita mora da preduzme kao stroge uslove za ponovno otvaranje trgovine, putovanja i pristupa investicijama ostatku Evrope.

Oni bi takođe dali podsticaje.

Istinski proces reformi koji bi pokrenuo vladavinu prava i priznao postkonfliktne obaveze Rusije prema Ukrajini i drugim pogođenim državama mogao bi biti nagrađen obećanjem pregovora sa Briselom.