Analiza Gardijana: Kako je rat u Ukrajini duboko promenio EU – i nema nazad

Reči danske političarke i komesarke EU Margrete Vestager na konferenciji u maju uredno odražavaju raspoloženje među briselskom elitom, zatečenom sopstvenom sposobnošću da odbace birokratsku omamljenost EU, stanu u odbranu Ukrajinu, prihvate proširenje i približe se ispunjenju ambicioznog cilja predsednice Evropske komisije Ursule fon der Lejen da EU postane „geopolitička sila“.

„Naš odgovor na invaziju je u početku bio iz sata u sat, sada ne na istom nivou, ali to je apsolutno glavni prioritet Evrope i podržavaćemo Ukrajinu sve do pobede Ukrajine i dok ta država ne bude obnovljena i postane članica Evropsku uniju“, nastavila je Vestager.

„Mislim da je to ključna obaveza koja je preuzeta i da će to biti bolja Unija kada se to ostvari – dinamičnija i ujedinjenija unija.

Neposredno nakon ruske invazije, Žozep Borelj, visoki predstavnik EU za spoljnu politiku i bezbednost, tvrdio je da je EU napredovala „ostvarujući veći napredak za nedelju dana ka cilju da bude globalni bezbednosni igrač nego što je to bilo u prethodnoj deceniji“.

Primer hrabrog ukrajinskog otpora doveo je EU do novog smisla.

„Ruski rat je probudio usnulog diva“, tvrdi on. Mere koje su samo nekoliko dana ranije bile nezamislive, kao što je zabrana vodećim ruskim bankama iz međunarodnog sistema za razmenu finansijskih poruka Swift i zamrzavanje sredstava ruske centralne banke, nametnute su neverovatnom brzinom.

„U ovom ratu je sve na kocki: svaki od ključnih principa evropske bezbednosti je na udaru“, rekao je Jonatan Vseviov, generalni sekretar estonskog ministarstva spoljnih poslova i jedan od ključnih ljudi od uticaja na Kaju Kalas, estonsku premijerku.

„Oni će ili biti ojačani kao rezultat ovog rata, ili će biti suštinski oslabljeni. Pojmovi teritorijalnog integriteta, suvereniteta, neprihvatljivosti agresije, nezakonitosti ratnih zločina se upravo sada testiraju“, kaže.

Dodaje da se i identitet Evropljana testira.

„U pitanju je zapadni kredibilitet, koji zavisi ne samo od onoga što izgovaramo, ne samo od stvari koje radimo, već prvenstveno od rezultata koje dobijamo. Rezultati su važni. Mogli bismo i da radimo prave stvari i da govorimo prave stvari. Ako ne uspemo, propadamo“.

U nastojanju da ne propadne, EU je prvi put u istoriji aktivirala svoju privremenu direktivu o zaštiti, dajući pravo na boravak više od 5,3 miliona Ukrajinaca.

EU je prvi put uvela 10 rundi ekonomskih sankcija jednoj zemlji i to jednoglasno.

Blok je pružio vojnu pomoć Ukrajini – prvi put da su evropske institucije direktno pružile vojnu pomoć (uključujući smrtonosnu) nekoj državi.

Istovremeno, evropski ekonomski lanci snabdevanja, a ne samo energija, sistematski se štite, što je proces koji je započeo pandemijom, na neki način prethodnim događajem koji je doveo u pitanje posthladnoratovsko liberalističko gledište prema kojem međuzavisnosti podržavaju vrli ciklus obostrane dobiti.

Sama činjenica da EU finansira vojnu opremu za Ukrajinu dolazi iz fonda nazvanog European Peace Facility, koji je osnovan tek 2021. i van formalnih sporazuma EU.

Zaki Laidi, specijalni savetnik Žozepa Borelja i profesor na Sciences Po, podvlači zašto je februar 2022. predstavljao tako potresan izazov za EU ​​i zahtevao takvu promenu u načinu razmišljanja.

„Evropski projekat je prvenstveno imao za cilj da spreči novi sukob između Francuske i Nemačke“, naveo je on. „Imao je za cilj da pacifikuje unutarevropske odnose kroz razmenu i ekonomsku saradnju. Okvir je, dakle, bio kantovski: bio je zasnovan na principu mira kroz razmenu.

Spoljna politika je bila ostavljena po strani, zato što nijedna evropska država u to vreme nije želela da preda svoj suverenitet u ovoj osetljivoj oblasti, ili zato što su oni koji su bili voljni da to učine samo zamišljali ovu akciju isključivo u okviru NATO-a“, kaže Laidi.

Nikol Gnezoto, potpredsednica Instituta Jacques Delors se slaže. „U jednoj noći Rusija je ubila svu filozofiju EU od 1956“.

Dodaje da je Evropska ekonomska zajednica je osnovana nakon Drugog svetskog rata na principu da je ekonomska trgovina i međuzavisnost najbolji recept za mir prvo između Francuske i Nemačke, a zatim između Evrope i ostatka sveta. Preko noći je sve ovo zastarelo.

Finski predsednik Sauli Niiniste kaže da su zapadni lideri predvideli posleratni evropski bezbednosni poredak „koji je pretpostavljao mogućnost kompatibilnih interesa, čak i među nekompatibilnim sistemima“.

Dakle, došlo je do šoka u sistemu. Ali sada, kada se Brisel vraća na posao, počinju da se gomilaju pitanja – Da li je EU zaista voljna da rat zadrži u vrhu dnevnog reda sada kada ukrajinska kontraofanziva nije proizvela zamišljeni prodor? Da li se EU zaista dovoljno reorganizovala? Da li je ozbiljna u vezi sa svojim obećanjem o proširenju EU na istok – potezom koji bi blok od ionako nezgrapnog kluba od 27 odveo na više od 35?

Da li olujni oblaci populizma koji se ponovo pojavljuju, koji se hrane ekonomskim padom i migracijama, najavljuju izbore za Evropski parlament koji će ustupiti vlast nacionalističkoj desnici koja je povoljnija za Putina? Može li EU zaista postati suverenija ili geopolitička?

Ukratko, da li su se svetla u prošlosti zaista ugasila?

Kraj dividende mira

Neke reforme u oblasti bezbednosti EU izgledaju revolucionarno i nepovratno. Herve Blejean, šef vojnog osoblja EU podseća da je u roku od 36 sati od invazije, EU jednoglasno uspela da obezbedi novac za vojnu opremu zemlji u ratu.

„Da ste me mesec dana ranije pitali da li je to moguće, nasmejao bih se toj ideji“.

Ruska invazija bi uspela, tvrdi on, da EU nije obezbedila lako oružje za gađanje kolone ruskih tenkova dugu 60 km. „Bilo je to kao pucanje na slonove u hodniku“, priseća se on.

Od tada je vojno osoblje EU postalo koordinator i klirinška kuća za najmanje dve trećine naoružanja koje su zemlje članice EU poslale Ukrajini, uključujući šeme finansiranja.

Vojno osoblje EU, na primer, deluje kao sudija o vrednosti oružja. Dva borbena tenka T-72 u češkom vlasništvu nedavno su procenjena na milion evra (860.000 funti).

Do sada je EU izdvojila više od pet milijardi evra za vojnu pomoć Ukrajini, često u obliku nadoknade državama članicama koje isporučuju oružje u Kijev. EU je 2022. obezbedila ili obećala skoro 12 milijardi evra nevojne pomoći.

Taj broj je bliži 18 milijardi evra za 2023, sa još 50 milijardi evra obećanih do 2027.

Borelj želi da stvori fond pomoći Ukrajini za period 2024-2027 u vrednosti od pet milijardi evra godišnje kako bi osigurao održivost vojne pomoći EU Ukrajini.

EU takođe sada pokušava da evropsku odbrambenu industriju postavi na ratnu osnovu. Prvi put je uvedena zajednička nabavka oružja od strane Evropske odbrambene agencije.

Otprilike milijardu evra treba potrošiti na isporuku milion komada municije.

U oktobru 2022. Savet EU se složio da obučava ukrajinske vojnike i pokrenuo je misiju samo mesec dana kasnije. Koristeći dva sedišta u Poljskoj i Nemačkoj, 18 država članica EU sada obučava ukrajinske vojnike.

Tipično, 85 odsto bataljona od 150 ljudi nema vojno iskustvo na početku, a ipak je u roku od mesec dana obučeno do nivoa zajedničke vatrene koordinacije. Cilj je da se do kraja oktobra obuči čak 40.000 ukrajinskih vojnika.

Iako je samo sedam država članica NATO-a potrošilo dva odsto ili više svog BDP-a na odbranu 2022. kako je preporučila alijansa taj broj bi trebalo da dostigne 19 do 2024. i 24 do 2026.

Italija će dostići cilj 2028, a Španija 2029. Samo tri zemlje NATO-a – Kanada, Island i Luksemburg – i dalje nemaju plan za dostizanje granice od dva odsto.

Ipak, napredak je ograničen. U nedostatku alternativa, zemlje EU ne kupuju evropske, već umesto toga popunjavaju svoje kratkoročne praznine američkim F-35, samo pogoršavajući fragmentaciju odbrane širom kontinenta i potkopavajući planove za zajedničke francusko-nemačke lovce.

Odbrambene nabavke izvan EU čine 78 odsto obaveza zemalja EU za period 2022-23, a samo SAD predstavljaju 63 odsto udela, prema francuskom bezbednosnom trustu mozgova Iris. Napori da se podstaknu zajedničke nabavke u EU su vrlo spori. Borelj priznaje da fraza „strateška autonomija“ ostaje toksična.

Energetsko restrukturiranje

Vladimir Putin je bio dovoljno samouveren da na skupu ruskih naftnih rukovodilaca u maju 2022. kaže da bi svaka najava EU da se odvoji od ruske energije bila čin „ekonomskog samoubistva“ koje „pogrešno razume elementarne zakone ekonomije“.

Činilo se da je Putinovo poverenje dobro utemeljeno. Pre invazije na Ukrajinu, Evropa je uvozila 45 odsto gasa iz Rusije, a Nemačka je bila posebno otporna na višedecenijska upozorenja SAD da je takva zavisnost od jedne ideološki neprijateljske sile glupa.

Shodno tome, kada je rat počeo, Putin je pribegao upotrebi zaliha gasa kao ratnog oružja. Od juna 2022. isporuke gasa kroz Severni tok 1, gasovod dužine 1198 kilometara od ruske obale u blizini Sankt Peterburga do severoistočne Nemačke, smanjene su na 40 odsto. Rusija je prvo navela tehničke probleme.

Do jula snabdevanje je dodatno palo na 20 odsto, a Gasprom je za to krivio „rutinsko održavanje i neispravnu opremu“. Do kraja avgusta, sa spiralnim rastom cena gasa, Severni tok 1 uopšte nije transportovao gas.

Nemačka je, prema rečima njenog ministra ekonomije, Roberta Habeka, doživela „alarmantan strukturalni prekid“.

Suočena sa sabotažom i perverznošću jer nastavlja da Rusiji plaća milijarde za gas, EU je do maja proizvela dokument Repover EU, koji pokazuje kako će krenuti u potragu za alternativnim snabdevanjem i smanjiti potrošnju. Procenjuje se da se oko 50 odsto poslova koje su blok i njegove države članice sklopile od 2022. odnosilo na gas ili tečni prirodni gas.

U leto su se države EU dobrovoljno složile da pokušaju da smanje upotrebu gasa između avgusta 2022. i marta 2023. za 15 odsto u poređenju sa prosečnom potrošnjom u prethodnih pet godina. Plan je uspeo. Da bi dodatno ograničila cene, EU se u decembru 2022. složila da kupuje gas kolektivno, čime je poboljšala kupovnu moć svojih gasnih kompanija i kopirala model koji se koristi za kupovinu vakcina protiv Covid-19.

Ovo planiranje, u kombinaciji sa neuobičajeno blagim temperaturama, značilo je da su nemački zvaničnici do kraja godine mogli da proglase da će preživeti zimu bez nestanka gasa. Putin je uzaludno ispalio svoje najveće pojedinačno ekonomsko oružje.

Nemačka i Francuska

Evropa je podstaknuta ratom u Ukrajini načinila korake u energetskoj i odbrambenoj otpornosti, ali na kraju sledeći koraci zavise kao i uvek od politike i francusko-nemačke osovine. Iako se mnogo čini da se moć širi na istok EU, ipak je politika u ove dve zemlje ta koja će odrediti budućnost Evrope, a možda i sudbinu Ukrajine.

Nikol Gnezoto, potpredsednica Instituta Jacques Delors kaže da nijedna zemlja nije bila više pogođena ratom od Nemačke.

„Ipak, postoji zid skepticizma o tome koliko je duboku revoluciju tvrdoglavo oprezni nemački kancelar Olaf Šolc spreman da predvodi“, navodi ona.

Realnost je da, što se tiče vojne podrške Ukrajini, Šolc još nije bio voljan da isporuči nijednu veliku vrstu oružja koju SAD već nisu dogovorile. Bilo da su to tenkovi Leopard 2, avioni ili krstareće rakete Taurus, Nemačka prvo čeka da SAD daju saglasnost. Odlaganja, izazvana strahom od eskalacije sukoba, dovela su do toga da je Ukrajina mesecima bila lišena oružja.

Ukrajinski predsednik Volodimir Zelenski je, na primer, bio u Velikoj Britaniji u februaru tražeći „krila da Ukrajini daju slobodu“, ali tek su krajem avgusta Holandija i Danska konačno imale američko političko odobrenje da objave da će zajedno donirati do 40 F- 16 aviona nakon što su piloti i zemaljska posada obučeni.

Trebalo je da prođe više od godinu dana između izjave Zelenskog u Londonu i ukrajinskog pilota koji zapravo leti u F-16 iznad Ukrajine. Priprema eskadrila F-16 za bitku može potrajati čak i „četiri ili pet godina“, rekao je nedavno Džejms Heker, komandant američkih vazdušnih snaga u Evropi i Africi.

U kratkoj, ali ohrabrujućoj belešci, Džek Votling iz britanskog Kraljevskog instituta napisao je letos da je „rat u Ukrajini otkrio značajne nedostatke u vladinoj mašineriji u svim prestonicama NATO-a. Najeklatantniji deficit je nesposobnost ukrajinskih partnera da izračunaju vremenski okvir koji nastaje između odluka i željenih rezultata. Kašnjenje između saznanja šta je potrebno i pristanka da se to uradi pokazalo se veoma skupim”.

Vatling nije imenovao Berlin ili Vašington ali Šolcova deklaracija o Zeitenvendeu, ili „epohalnom zaokretu“, u nemačkoj bezbednosnoj politici u februaru 2022. izazvala je neispunjena očekivanja.

Stalni rast krajnje desničarske AfD u anketama na preko 20 odsto i raspoloženje ukupnog nemačkog ekonomskog pesimizma samo će pojačati Šolcovo oklevanje da izazove svoje glasače.

Nasuprot tome, mrzovoljni Emanuel Makron, školovan Putinovim odbijanjem da napravi kompromis u trenutku izbijanja rata, izgleda da je prošao kroz svoj lični Zeitenvende.

Najviše se pomerio po pitanju proširenja EU. Tradicionalno, francuska diplomatija je mislila da dizajnira evropsku bezbednosnu arhitekturu sa a ne protiv Rusije. Makron je u početku pokušao da pregovara sa Putinom na toj premisi, ali je u nekom trenutku u leto 2022, posle posete Kijevu u junu te godine, odustao.

Pariz je oduvek bio oprezan prema proširenju EU, strahujući da bi šira Evropa blokirala dublju Evropu, i tako osujetila ambiciju Francuske da blok postane autonomniji od SAD.

Govor u Bratislavi sadržao je poznati Makronov poziv na jaču evropsku odbranu i žalio se da je Evropa i dalje „geopolitička manjina“. Ali manje poznata bila je njegova uvertira na istok, u zemlje koje su bile žrtve, a ne podstrekači imperijalizma.

Priznajući da ni NATO ni EU nisu pružili dovoljne bezbednosne garancije „zemljama na našim granicama“, Makron je rekao da za njega više nije pitanje da li EU treba da se proširi, već kada i koliko brzo.

Na kraju, bez obzira na ishod rata, sve je teže dovesti u pitanje razloge za novi talas evropskih integracija. Evropa, tvrdi Borelj, sada funkcioniše u svetu veće multipolarnosti, ali manje multilateralizma. Postoji više globalnih aktera, neki vođeni vrednostima, drugi čisto transakcioni, ali manje pravila.

„Tradicionalni multilateralizam odozgo na dole koji uključuje velike konferencije tokom kojih sve zemlje zajedno donose odluke o pitanjima sve je manje efikasan. U ovoj klimi od suštinske je važnosti da se evropske zemlje drže zajedno“, tvrdi on.

Evropa je možda ugasila prošlost – ali nije ni blizu da vidi jasan obris svoje budućnosti.