„Da bismo pobedili Trampa, moramo da znamo zašto Amerikanci stalno glasaju za njega. Psiholozi možda imaju odgovor“: Analiza Gardijana o izborima u SAD

Neka od ovih objašnjenja su jaka. Ali postoji jedno, ukazuje Džordž Monbiot za Gardijan, koji nigde nisam video da se spominje, a koji bi, verujem, mogao da bude najvažniji: Tramp je kralj spoljašnjosti.

Neki psiholozi veruju da naše vrednosti imaju tendenciju da se grupišu oko određenih polova, opisanih kao „intrinzične“ i „spoljne“.

Ljudi sa snažnim skupom unutrašnjih vrednosti skloni su empatiji, intimnosti i samoprihvatanju.

Oni imaju tendenciju da budu otvoreni za izazove i promene, zainteresovani za univerzalna prava i jednakost, i štite druge ljude i živi svet.

Ljude na spoljašnjem kraju spektra više privlače prestiž, status, imidž, slava, moć i bogatstvo.

Oni su snažno motivisani izgledima za pojedinačnu nagradu i pohvalu. Veća je verovatnoća da će objektivizovati i iskorišćavati druge ljude, da se ponašaju grubo i agresivno i da odbacuju društvene i ekološke uticaje.

Malo su zainteresovani za saradnju ili zajednicu. Ljudi sa snažnim skupom ekstrinzičnih vrednosti češće pate od frustracije, nezadovoljstva, stresa, anksioznosti, besa i kompulzivnog ponašanja.

Tramp predstavlja primer ekstrinzičnih vrednosti.

Od kule koja nosi njegovo ime zlatnim slovima do njegovog grubog precenjivanja svog bogatstva; od njegovog beskonačnog progovaranja o „pobednicima“ i „gubitnicima“ do njegove prijavljene navike da vara u golfu; od njegove ekstremne objektivizacije žena, uključujući i vlastitu ćerku, do njegove opsesije veličinom njegovih ruku; od njegovog odbijanja javnih službi, ljudskih prava i zaštite životne sredine do njegovog krajnjeg nezadovoljstva i besa, nesmanjenog čak i kada je bio predsednik Sjedinjenih Država,

Tramp je, možda više nego bilo koja druga javna ličnost u novijoj istoriji, hodajući, spomenik ekstrinzične vrednosti.

Nismo rođeni sa svojim vrednostima. Oni su oblikovani nagoveštajima i odgovorima koje dobijamo od drugih ljudi i preovlađujućim običajima našeg društva.

Oni su takođe oblikovani političkim okruženjem u kojem živimo. Ako ljudi žive u okrutnom i zahvaćajućem političkom sistemu, oni imaju tendenciju da ga normalizuju i internalizuju, upijajući njegove dominantne zahteve i pretvarajući ih u ekstrinzične vrednosti.

Ovo, zauzvrat, omogućava da se razvije još okrutniji i zahvatljiviji politički sistem.

Ako, nasuprot tome, ljudi žive u zemlji u kojoj niko ne postaje siromašan, u kojoj društvene norme karakterišu ljubaznost, empatija, zajednica i sloboda od oskudice i straha, njihove vrednosti će se verovatno pomeriti ka suštinskom kraju.

Ovaj proces je poznat kao povratna informacija o politici- „ratchet vrednosti“ koje deluju na društvenom i individualnom nivou: snažan skup ekstrinzičnih vrednosti često se razvija kao rezultat nesigurnosti i neispunjenih potreba.

Ove ekstrinzične vrednosti potom stvaraju dalju nesigurnost i neispunjene potrebe.

Otkako je Ronald Regan došao na vlast, na platformi koja je omogućila da se društvo oštro podeli na „pobednike“ i „gubitnike“, i da je sve više ljudi, bez javnih sredstava, smelo da propadne kroz pukotine, američka politika je postala plodno tlo za ekstrinzične vrednosti.

Pošto su demokratski predsednici, sledeći Regana, prihvatili većinu principa neoliberalizma, jedva da je došlo do preokreta.

Apel demokrata, laburista i drugih nekada naprednih partija na ekstrinzične vrednosti uvek je samoporažavajući. Istraživanja pokazuju da što dalje ljudi putuju ka spoljašnjem kraju spektra, veća je verovatnoća da će glasati za desničarsku stranku.

Ali promena ide dublje od politike. Više od jednog veka, SAD, više od većine nacija, obožavaju ekstrinzične vrednosti: američki san je san o sticanju bogatstva, njegovom upadljivom trošenju i izbegavanju ograničenja tuđih potreba i zahteva.

U politici i popularnoj kulturi ga prate toksični mitovi o neuspehu i uspehu: bogatstvo je cilj, bez obzira na to kako se stiče.

Sveprisutnost oglašavanja, komercijalizacija društva i porast konzumerizma, uz opsesiju medija slavom i modom, pojačavaju ovu priču.

Marketing nesigurnosti, posebno u pogledu fizičkog izgleda, i proizvodnja neispunjenih želja, kopaju rupe u našoj psihi koje bismo mogli pokušati da popunimo novcem, slavom ili moći.

Decenijama su dominantne kulturne teme u SAD i u mnogim drugim državama funkcionisale kao gotovo savršeni inkubator ekstrinzičnih vrednosti.

Klasičan znak ove promene je individualizacija krivice. Sa obe strane Atlantika sada poprima ekstremne oblike.

Prema zakonu o krivičnom pravosuđu koji sada prolazi kroz parlament, ljudi koji su uhvaćeni na spavanju mogu biti zatvoreni ili kažnjeni do 2.500 funti ako se smatra da predstavljaju „smetnju“ ili uzrokuju „štetu“.

Prema članu 61 zakona, „šteta“ uključuje neprijatan miris. Teško je znati odakle početi sa ovim.

Da neko ima 2.500 funti viška, ne bi bio na ulici. Vlada predlaže da se obezbede zatvorske ćelije za grube spavače, ali ne i domove.

Možda je najvažnije da se ljudi okrivljuju i kriminalizuju za sopstvenu neimaštinu, koja će u mnogim slučajevima biti uzrokovana vladinom politikom.

Govorimo o pravom putu društva. Govorimo o polarizaciji i podeli. Govorimo o izolaciji i krizi mentalnog zdravlja. Ali ono što leži u osnovi ovih trendova je promena vrednosti. Ovo je uzrok mnogih naših disfunkcija; ostalo su simptomi.

Kada društvo valorizuje status, novac, moć i dominaciju, ono će sigurno proizvesti frustraciju.

Matematički je nemoguće da svi budu broj jedan. Što više ekonomske elite grabe, više svi ostali moraju da izgube.

Neko mora biti kriv za razočarenje koje je usledilo. U kulturi koja obožava pobednike, to ne mogu biti oni.

Mora da su to ti zli ljudi koji teže ljubaznijim svetom, u kome se raspodeljuje bogatstvo, niko nije zaboravljen, a zajednice i živa planeta zaštićeni.

Oni koji su razvili jak skup ekstrinzičnih vrednosti glasaće za osobu koja ih predstavlja, osobu koja ima ono što želi. Tramp. A tamo gde idu SAD, sledimo i mi ostali.

Tramp bi mogao ponovo da pobedi – neka nam je Bog u pomoći ako uspe. Ako je tako, njegova pobeda će biti posledica ne samo rasnog ogorčenosti ostarelih belaca, ili njegovog naoružanja kulturnih ratova ili algoritama i eho komora, koliko god da su ovi faktori važni.

To će takođe biti rezultat vrednosti koje su toliko duboko usađene da zaboravljamo da su tu.