Analiza istraživača Oleksandra Moskalenka: Šta radi ruska opozicija u egzilu i zašto ne preuzme odgovornost?

Međutim, narativi koje trenutno nude Rusi u egzilu malo su u suprotnosti sa aforizmom koji se često čuje u ukrajinskom društvu da „nema dobrih Rusa“. Glavni razlog je očigledna nesposobnost ruske opozicije da prihvati odgovornost kako za sadašnje stanje u svojoj zemlji tako i za njenu budućnost.

Uobičajena tvrdnja je da je rat u Ukrajini isključivo Putinov rat. Ova izjava je očigledno u suprotnosti sa realnošću da stotine hiljada Rusa okupira ukrajinsku teritoriju sa oružjem u rukama.

Postoje hiljade Rusa koji su činili zverstva u Ukrajini uporedo sa zločinima Putina i njegove administracije.

To predstavlja pokušaj da se izbegne odgovornost prebacivanjem krivice na vođu, ukazuje Moskalenko. Takođe sugeriše da Rusi nisu u stanju da shvate šta se dešava u ratovima ili su lišeni empatije i spremni da ubijaju Ukrajince samo za novac. Najneutralniji prikaz Rusa u ovom narativu je da ih nije briga.

Slične rasprave dominiraju odgovorima na drugo pitanje – šta da se radi? Umesto da raspravljamo o primeru postnacističke Nemačke i njenom putu nazad u zajednicu civilizovanih zemalja, slušamo priče o sklapanju mira bez prihvatanja zajedničke krivice, zajedničke odgovornosti i pokajanja.

Kažu da Ruse ne treba ponižavati sankcijama, jer su i oni žrtve. Postoje različite varijacije ove priče, od kojih jedna naglašava da su sankcije glavni faktor koji oblikuje geostrateški savez između Rusije i Kine protiv interesa kolektivnog Zapada.

Na mikro nivou, ova teza takođe kaže da je pogrešno ponižavati „obične Ruse“ uskraćivanjem vize i obrazovnih programa i sprečavanjem da odvoze lične stvari i vozila u Evropsku uniju.

Osnovni razlozi za sva ova ograničenja obično se izostavljaju iz narativa.

Drugi stav je da „nemačko iskustvo“ nije potrebno za prevazilaženje fašizma u Rusiji. Zagovornici se pozivaju na posledice diktatura u Španiji, Portugalu i Grčkoj, gde je unutrašnje pomirenje pomoglo društvu da se vrati u normalu.

Problem je u tome što „unutrašnje pomirenje“ odražava Putinovu tvrdnju o „jednoj naciji“ kada govori o Rusima i Ukrajincima.

Upotreba ovakvih argumenata sugeriše ukrajinskim kritičarima da čak i ljudi koji se identifikuju kao ruska opozicija ne mogu da shvate da je Ukrajina nezavisna država, sa sopstvenom kulturom.

Ponekad se pominju reparacije, ali se obično pominju kao ograničeni simbolički gest. Ne postoji šira debata o ponovnom promišljanju i ponovnom uspostavljanju ruskog nacionalnog identiteta.

Razlozi za ruski rat u Ukrajini leže u imperijalnom i šovinističkom identitetu ruskog društva. Iz ove perspektive, ne postoji ruska opozicija, jer čak i oni koji tvrde da ovaj status i dalje dele isti identitet i pristupe.

Za rusku opoziciju je važno da pokrenu ozbiljnu debatu o putu koji je doveo do toga da njihova zemlja postane međunarodni parija.

Uključiće diskusije o bolnim pitanjima, kao što su fašistička priroda sadašnje ruske države i imperijalistička priroda ruskog društva.

Jedini način da se prevaziđe i jedno i drugo, ako Rusija želi da se vrati u civilizaciju, jeste da sledi put Nemačke i prihvati odgovornost i kolektivnu krivicu.

Ovo je, zaključuje Moskalenko, put pokajanja i trebalo bi da bude u središtu debata među ruskom opozicijom, umesto što se trenutno fokusiraju na „ponižavajuću“ prirodu zabrana i sankcija EU.