Pogrešno je pretpostaviti da će ruski ‘saveznici’ zauvek biti lojalni Moskvi – često je obrnuto, ocenila je ocenila je Ivana Stradner, savetnica u Fondaciji za odbranu demokratije i naučna saradnica Instituta „American enterprise“ u autorskom članku za britanski Telegraf.
Dodaje da Zapad to može da iskoristi pogotovu nakon takozvanog Prigožinovog “marša pravde“ protiv ruske vojske kada su sve oči bile uprte u Belorusiju.
Često opisivan kao poslednji evropski diktator, njen lider Aleksandar Lukašenko služi kao najlojalniji instrument Vladimira Putina na zapadnom krilu Rusije.
Njegova odluka da iskoristi Belorusiju kao sredstvo za obuzdavanje Prigožina i njegovih Vagnerovih plaćenika naglašava njegove napore da ojača svoj položaj u Moskvi.
Liderka beloruske opozicije u egzilu Svetlana Tihanovskaja upozorila je da Prigozin “može da donese ovaj rat u Belorusiju“. Ona nije sama. Putinova odluka da premesti Vagnerove plaćenike u Belorusiju, ako se to dogodi, takođe ne sluti dobro za mnoge istočnoevropske zemlje članice NATO-a.
Kao primer Stradner navodi Poljsku koja sada obezbeđuje svoju granicu. Predsednici parlamenata Estonije, Letonije i Litvanije izdali su zajedničko saopštenje u kojem upozoravaju da bi „pojava Vagnerove plaćeničke grupe u Belorusiji mogla da učini bezbednosnu situaciju na istočnim granicama NATO-a i EU još nesigurnijom“.
Izjava NATO-a da je spreman da se brani je korak u pravom smeru, ali to nije dovoljno. Zapad bi, smatra ona, trebalo da podseti prijatelje Moskve u Evropi na međunarodnu izolaciju Rusije, vojne neuspehe u Ukrajini i znatno smanjenu moć saveznika. Ako to urade, postoji velika prilika da se smanji uticaj Kremlja u njegovim bivšim satelitskim državama.
Dok se čini da Belorusija ide samo u jednom pravcu, ka Rusiji, ignoriše se koliko je Lukašenko nepopularan među svojim narodom. Sa te tačke gledišta Belorusija nije stub u Putinovoj novoj imperiji, već nepouzdan partner koji je predodređen da postane nestabilniji zbog Vagnerove grupe koja je tamo prognana.
Isto tako, Lukašenkova paranoja je sada u punoj snazi. Predviđajući da bi beloruska opozicija mogla da iskoristi situaciju u Rusiji za pokretanje oružane pobune u Ukrajini, on je izdao naređenje da se beloruske oružane snage dovedu u punu borbenu gotovost.
Beloruska opozicija nije sama. Ovaj rat je uznemirio Putinove saveznike – takoreći njegov meki stomak – na Balkanu, Kavkazu i Centralnoj Aziji, pri čemu su mnogi odbijali da podrže njegove diplomatske napore.
Na primer, tradicionalni saveznici Moskve, kao što su Kazahstan i Srbija, odsutni su u rezolucijama UN koje su osudile rusku invaziju na Ukrajinu. Saveznici su takođe pružili utočište ruskim civilima koji su izbegavali regrutaciju u Rusiji i odbili da priznaju teritoriju koju je Rusija okupirala u Ukrajini.
Dok su Vagnerove snage marširale ka Moskvi, Putin je nazvao kazahstanskog predsednika koji je događaje opisao kao „unutrašnje poslove Rusije“. Ranije je uzbekistanski ministar spoljnih poslova Abdulaziz Kamilov naglasio „nezavisnost, suverenitet i teritorijalni integritet Ukrajine“.
Srbija je dozvolila isporuke municije u Ukrajinu, a predsednik Srbije Aleksandar Vučić, čija je zemlja jedan od najbližih saveznika Rusije u Evropi, izjavio je: „Od početka smo govorili da ne možemo da podržimo invaziju Rusije na Ukrajinu. Za nas su Krim i Donbas Ukrajina – i tako će i ostati“.
U Moldaviji, predsednica Maja Sandu je otišla toliko daleko da je optužila Rusiju za zaveru da nasilno zbaci njenu vladu i ubrzano se kreće ka EU. Jermenski premijer Nikol Pašinjan najavio je da bi njegova zemlja, dugogodišnji ruski saveznik, mogla da se povuče iz Organizacije ugovora o kolektivnoj bezbednosti.
Kako se nastavlja Putinov loš vojni učinak u Ukrajini, Moskva nastoji da otvori nove frontove na mestima kao što su Moldavija, Balkan ili Gruzija i da odvuče fokus i resurse Zapada od Ukrajine. Putinovi tenkovi možda nisu moćni, ali on ne mora da se oslanja na čvrstu moć da bi prinudio ove nacije, jer može da iskoristi instrumente hibridnog ratovanja da podstakne sukobe preko zastupnika u regionu.
Ali ovo treba posmatrati kao pokazatelj ne Putinove snage, već njegove slabosti. Kako počinje da gubi kontrolu nad ovim zemljama, on očajnički pokušava da ih podupre pre nego što bude prekasno.
Dok zapadne zemlje strahuju od Putinovog potencijalnog širenja ovog sukoba, trebalo bi da shvate da pokazivanje slabosti samo ohrabruje Putina. On je dugi niz godina pokušavao da pokaže da Zapad nije ništa drugo do tigar od papira.
Vreme je da udvostručimo naše napore da pomognemo Ukrajini da pobedi u ratu. Sada je vreme da pošaljete ATACMS. Sada je vreme za slanje F-16. Pre svega, sada je vreme da podsetimo Putinove tradicionalne saveznike u Evropi da svoje bogatstvo ne treba da vezuju za diktatora koji bledi.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.