Analiza Januša Bugajskog: „Licermerno udvaranje afričkih, azijskih i latinoameričkih lidera Putinu ne može biti smešnije“

Samoproglašeni aktivisti za antikolonijalizam i antirasizam otvoreno podržavaju imperijalističku, rasističku i kolonijalističku rusku državu – ili barem ostaju neutralni – tokom ruske invazije na Ukrajinu, ukazuje.

Južna Afrika je jedan od najupečatljivijih primera kolonijalnog smirivanja. Tamošnja vladasada nastoji da ubedi autohtono afričko stanovništvo, koje je generacijama patilo pod rasističkim sistemom aparthejda, da je Rusija lider „multipolarnog“ sveta protiv „američke hegemonije“.

Zbog toga će samit BRICS-a u Johanesburgu od 22. do 24. avgusta – okupljanje ekonomija u razvoju Brazila, Rusije, Indije, Kine i Južne Afrike, u Johanesburgu – potpuno ignorisati trajni ruski kolonijalizam, uveren je Bugajski.

Vankuverska deklaracija, podseća, koju je objavila Parlamentarna skupština Organizacije za evropsku bezbednost i saradnju (OEBS) 4. jula 2023, jasno je istakla „nasilno imperijalnu i kolonijalnu prirodu Ruske Federacije“, što je u potpunoj suprotnosti sa smirivanjem BRICS-a.

Politika Moskve je, kako se navodi, u potpunosti vidljiva u ilegalnom ratu protiv nezavisne Ukrajine, kao i u njenoj „nasilnoj, stalnoj i namernoj potčinjavanju autohtonih etničkih manjinskih naroda unutar Ruske Federacije, kojima su uskraćena jednaka prava i samopouzdanje, odlučnost i predmet su zloupotrebe i eksploatacije čime se krše Helsinški principi i Povelja Ujedinjenih nacija“.

Sve nacije koje su patile i osetile ugnjetavanje Moskve moraju pokrenuti kampanju u postkolonijalnom svetu kako bi objasnile dezinformisanom stanovništvu ko je Rusija, naglađava Bugajski.

Ukrajina i druge zemlje bez istorije kolonizacije drugih nacija mogu postati kredibilniji glasovi na „Globalnom jugu“ od zemalja poput Britanije, Francuske ili Španije, koje imaju dugu i u mnogim slučajevima brutalnu kolonijalnu istoriju.

Oni moraju postati aktivniji na međunarodnom planu na antiimperijalističkom i antikolonijalnom frontu.

Od početka svojih osvajanja u 15. veku, Moskovsko carstvo je uveliko proširilo svoje posede na račun svojih evropskih i azijskih suseda. Iako su pomorske imperije zapadnoevropskih država bile razbijene, Rusija je kao kopnena imperija zadržala svoje kolonije za eksploatativne resurse i jeftinu radnu snagu.

Ova kolonijalna eksploatacija se transformisala kroz nekoliko državnih struktura, prikrivenih u različitim vremenima ideološkim oblogama carske civilizacije, hrišćanskog pravoslavnog mesijanizma, komunističkog oslobođenja i ruske veličine.

Ural, Sibir, dalekoistočne teritorije i drugi neruski regioni osvojeni su nemilosrdnim kolonizatorskim kampanjama. Autohtoni narodi su imali ograničene mogućnosti da ostvare prava urođenika na svoju zemlju, da vode svoj tradicionalni način života ili da razviju svoja društva.

Pod komunističkim društvenim inženjeringom, oni su generalno bili lišeni istinski autonomnih institucija i nezavisnih ekonomija i nisu imali slobodu govora, okupljanja ili informisanja. Osim toga, 1930-ih i 1940-ih, Josif Staljin je nasilno deportovao nekoliko etničkih manjinskih grupa masovno iz njihovih domovina.

U svojim suštinski rasističkim uverenjima, lideri u Moskvi smatraju ruski etnos jedinstvenim civilizacijskim jezgrom sa predodređenom misijom da vodi razvoj svojih suseda kroz kulturnu i političku asimilaciju.

Ovaj pogled na svet postao je osnovni sastojak državne politike pod Putinovim režimom sa proglašenjem „Ruskog sveta“ ili „Ruskog mira“ — jezičkog i kulturnog zarobljavanja svih nacija pod etničkim ruskim gospodstvom.

Slabljenje i rušenje ruske države kao rezultat ratnih gubitaka u Ukrajini, kolapsa prihoda, međunarodnih sankcija i ekonomskog pada pomoći će da se otkriju različite istorije i identiteta neruskih nacija.

Ovo multinacionalno oslobođenje od ruskog imperijalizma u potpunosti je u skladu sa tradicionalnim pokretima dekolonizacije u Africi i Aziji, kao i sa antirasističkim i antiimperijalističkim inicijativama u Evropi i Severnoj Americi.

Nažalost, mnogi zapadni akademici i zvaničnici koji se bave Rusijom ostaju zarobljeni u uskogrudnom rusofilskom načinu razmišljanja. Oni previđaju ili ignorišu kako je Moskva osvojila, apsorbovala, eksploatisala i rusifikovala — drugim rečima, etnički očistila — svoje dominione.

Veliki deo slepila za ruski kolonijalizam je takođe mamurluk sovjetskog takozvanog „antiimperijalizma“ (u stvarnosti, samo antiamerikanizma) među levičarskim naučnicima koji su decenijama dezinformisali svoju publiku prikazujući Rusiju kao branioca rada, klase i potlačenih i kolonizovanih nacija.

Dok se ruski kolonijalistički način razmišljanja razotkriva u Ukrajini, ruski zvaničnici pokušavaju da skrenu pažnju na „globalnom jugu“ osuđujući SAD kao jedinog globalnog hegemona i imperijalističke sile.

Da bi se suprotstavili ovoj dezinformaciji i otkrili pravu prirodu ruske države, aktivistima potlačenih nacija koje traže oslobođenje od Moskovskog carstva trebaju glas i platforma među postkolonijalnim nacijama Afrike, Azije i Latinske Amerike.

Ovo će im pomoći da rasprše iluziju dobroćudnog ruskog „internacionalizma“ mnogo efikasnije nego što to može bilo ko na Zapadu.