„Dok se Gaza raspada, oni koji dignu glas za nedužne Palestince se ućutkuju i otpuštaju“: Analiza kolumniste britanskog Gardijana

Ovaj Amerikanac jevrejskog porekla sa izraelskom porodicom podelio je objavu sa satiričnog portal Onion, pod naslovom „Umirući stanovnici Gaze kritikovani što nisu upotrebili poslednje reči da osude Hamas“, ukazuje Oven Džons u najnovijoj kolumni za Gardijan.

Crni humor je govorio o neospornoj istini: Palestinci su umrli zbog logike kolektivne krivice, koju je podržao izraelski predsednik Isak Hercog, koji je izjavio: „Cela nacija je ta koja je odgovorna“.

Ajzen je pohvalio portal Onion jer ima „više hrabrosti, uvida i moralne jasnoće od lidera svake akademske institucije“ i takođe je osudio Hamas. Deset dana kasnije, dobio je otkaz.

Upravni odbor eLife-a izdao je saopštenje u kojem se navodi da je Ajzenov „pristup liderstvu, komunikaciji i društvenim medijima u ključnim trenucima bio štetan za koheziju zajednice koju pokušavamo da izgradimo, a time i za misiju eLife-a. U tom kontekstu je dalja učestalost ovakvog ponašanja doprinela odluci odbora.“

Ako ih je i bilo, nisu detaljno opisali šta su bili prethodni navodni slučajevi.

Otkako je Izrael na Hamasove zločine odgovorio žestokim napadom koji je ubio više od 8.000 Palestinaca, postojao je pokušaj da se ućutkaju, zastraše i uznemiravaju palestinski simpatizeri.

Neizbežno, Palestinci su ti koji trpe najveći teret kampanje za stigmatizaciju čak i najosnovnijeg protivljenja masovnom klanju njihovog naroda.

Uzmimo Adaniu Šibli, proslavljenu palestinsku autorku koja je 2023. nagrađena nemačkom nagradom LiBeraturpreis za svoj roman „Sporedni detalj“, koji je ispričao istinitu priču o silovanju izraelskog vojnika i ubistvu palestinske beduinske devojke 1949. Nakon što su počeli trenutni užasi, organizatori su joj otkazali poziv “zbog rata koji je započeo Hamas, u kojem stradaju milioni ljudi u Izraelu i Palestini”.

Na meti su bile i druge nepalestinske književne ličnosti. Viet Thanh Nguien, sin izbeglica i simpatizer drugih raseljenih ljudi, imao je zakazan razgovor u njujorškom kulturnom i društvenom centru 92 NY koji je odložen nakon što je potpisao otvoreno pismo u kojem je zahtevao „prekid nasilja i razaranja u Palestini“.

Centar sebe na svojoj veb stranici opisuje kao „ponosnu jevrejsku organizaciju“.

Šta je sa američkom kampanjom za palestinska prava, čija je dugogodišnja konferencija u Hjustonu otkazana nakon što je Ortodoksna jevrejska privredna komora opisala događaj kao „konferenciju za pristalice Hamasa“?

Hilton je naveo bezbednosne brige kao razlog za otkazivanje.

Glavna govornica, Rašida Tlaib, prva ikada izabrana palestinsko-američka kongresmenka, našla se na meti republikanske kampanje klevetanja, u pokušaju da je osude zbog „antisemitskih aktivnosti“ i „saosećanja sa terorističkim organizacijama“ – sve napadi bez osnova.

U međuvremenu, MSNBC je navodno povukao tri svoja muslimanska voditelja bez objašnjenja. Emiter je tvrdio da je svaka promena u programu „slučajna“.

Ovde u Britaniji, dugo nam je kazivano da „probuđeni“ studenti predstavljaju pretnju akademskoj slobodi. Ali nije bilo glasnih osuda Univerziteta Hope iz Liverpula nakon što je odložio govor izraelsko-britanskog istoričara Avija Šlaima, čiji je rad doveo u pitanje zvanični istorijski narativ Izraela.

Odbrana univerziteta jeste da je odluka doneta uzimajući u obzir dobrobit i bezbednost studenata i osoblja.

Ministarka kabineta Mišel Donelan branila je prošle godine svoj predlog zakona o visokom obrazovanju (slobodi govora) tvrdeći da se „akademska sloboda u ovim institucijama podriva na način koji ugrožava celokupnu našu demokratiju“, dodajući da „smatramo da se akademici samocenzurišu iz straha“.

Međutim, prošlog vikenda, u pismu UK Research and Innovation, ona je izrazila svoje „gađenje i gnev“ zbog imenovanja dva akademika u savetodavnu grupu o jednakosti, različitosti i inkluziji, od kojih jedan – po njenim sopstvenim rečima – „osuđuje nasilje sa obe strane“, ali se pominje izraelski „genocid i aparthejd“.

Izrael su za aparthejd osudili, između ostalih, Amnesti internešenel, Hjuman rajts voč i izraelska organizacija za ljudska prava B’Tselem, dok su eksperti UN upozorili „na rizik od genocida nad palestinskim narodom“.

Ovo su potpuno legitimne pozicije koje treba da izrazi akademik – ali zalaganje Mišel Donelan za slobodu govora nestaje kada je uvrede mišljenja o izraelskom nasilnom ugnjetavanju Palestinaca.

U međuvremenu, laburisti su suspendovali Endija Mekdonalda zbog subotnjih antiratnih demonstracija i da direktno citiram: „Nećemo mirovati dok ne budemo imali pravdu, dok svi ljudi, Izraelci i Palestinci, između reke i mora ne budu mogli da žive u mirnoj slobodi“.

Mekdonald je, da budemo jasni, elokventno izražavao svoju strastvenu podršku rešenju sa dve države: ali u Starmerovom radu, ovaj humani zahtev za mirnim suživotom smatra se moralno sramotnim, za razliku od podrške projektilima koji padaju na civile, uključujući decu.

Poslanik Torijevaca Pol Bristou takođe je smenjen sa funkcije vladinog pomoćnika zbog toga što je tražio prekid vatre.

Pitanje Palestine razotkriva licemerje takozvane kulture otkazivanja. Dugo su nas molili da verujemo da postoji masovno ućutkivanje javnih ličnosti da govore pežorativne i ponižavajuće stvari o marginalizovanim grupama – od trans osoba do izbeglica.

Za razliku od palestinskih simpatizera, oni su ponavljali mantre koje široko dele političke i medijske elite. Ali oni koji osporavaju ekonomski sistem ili zapadnu spoljnu politiku – ili oboje – uvek su se suočavali sa istinskim ćutanjem.

Jednostavno suprotstavljanje nasilju nad civilima znači rizikovati karijeru i ugled. Ovo zastrašivanje ima smrtonosne posledice: podriva pritisak javnosti na zapadne saveznike Izraela da zaustave pokolj i okončaju okupaciju, kolonizaciju i aparthejd koji održavaju ovu noćnu moru. Odgovor, naravno, nije da se plašite – već da govorite sve glasnije.