Analiza nemačkog novinara: Vučić vlada po Putinovom modelu

Moćna medijska mašinerija, fabrike trolova, podmetanja i dezinformacije… Ruska propaganda ima jake karte, a osim toga može da računa na „osovinu autokrata“ koji je podržavaju i podražavaju ruski model vladanja, piše iskusni nemački novinar Tomas Braj.

„Ta osovina počinje s Putinom, ide preko mađarskog premijera Viktora Orbana i srpskog predsednika Aleksandra Vučića koji sve više vlada kako mu se prohte, kao i njegovog mlađeg partnera Milorada Dodika u Bosni i Hercegovini, sve do slovačkog premijera Roberta Fica“, navodi Braj.

Taj novinar, koji je studirao istoriju istočne Evrope, a potom skoro četiri decenije bio dopisnik najveće nemačke agencije dpa iz Beograda, u novoj publikaciji ponovo se bavi ruskom propagandom u Evropi, pretežno na Balkanu i na primeru Srbije.

Analiza „Rusija, utabavanje staze za autokrate“ objavljena je za Fondaciju „Fridrih Nauman“ blisku nemačkim Liberalima (FDP) i cela je dostupna na internetu.

Braj naziva Balkan „laboratorijom i trenažnim poligonom“ ruske propagande. Uglavnom se bavi Srbijom i podseća da ta zemlja nije uvela sankcije Rusiji, piše o ulozi rusofilnog jastreba Aleksandra Vulina i srdačnim „bratskim“ dočecima ruskih političara, uprkos agresiji Moskve na Ukrajinu.

„Ukupno gledano, naravno da je EU ostala daleko najveći donator novca za Srbiju. Ali, kroz državnu propagandu, jedan ogroman deo srpskog stanovništva to vidi drukčije“, piše Braj.

Srpski mediji kao da su ruski

Plodnost ruske propagande u Srbiji objašnjava prisustvom dva servisa, Sputnjika i RT koji su prisutni u Beogradu. Ali to je, ocenjuje, manje od pola priče.

Ključno je, piše nemački novinar, što domaći mediji – oni pod kontrolom Vučićevog tabora – preuzimaju čitave tekstove tih ruskih servisa, bez ikakve provere i uređivanja, često dajući im još iščašenije i lažnije naslove.

Televizije su, podseća Braj, pune emisija u kojima sede proruski analitičari i „teoretičari zavere“ koji, kako kaže, neprestano lažu o ratu u Ukrajini i drugim temama. Takve emisije, navodi Braj dalje, postižu izvanrednu gledanost.

Citirajući brojne naslove iz srpskih režimskih tabloida i portala, nemački novinar piše da rusku i srpsku propaganda vezuje mahom negativno prikazivanje Zapada, često i same Nemačke, uz sva ritualna preterivanja.

„Prema tim napisima, stanje na gotovo uvek negativno konotiranom Zapadu je katastrofalno. Široki društveni slojevi osiromašuju. Poskupljenja čine život nepodnošljivim i nestašice hrane vladaju gde god da se okrenete“, navodi se u tekstu.

S druge strane, divljenje ruskom predsedniku Vladimiru Putinu, kako piše, prevazilazi granice novinarstva i dobrog ukusa. Među brojnim primerima, Braj pominje i tekst na portalu Večernjih novosti o tome u koje vreme Putin doručkuje prepeličja jaja, kako se zdravo hrani i trenira.

Zaplaši pa vladaj

Osim propagande, zemlje poput Srbije uvoze i Putinov model očuvanja vlasti, smatra Braj.

„Na prvom mestu je novi nacionalizam koji se raspaljuje tvrdnjom da susedne zemlje, NATO, SAD ili EU prete sopstvenoj naciji“, piše Braj. On na primeru Vučića navodi da je poruka propagande kako jedino apsolutna poslušnost jakom vođi može da zaštiti narod od silnih pretnji.

„Vučić dalje tvrdi, kao i sve druge evropske autokrate, da postoji koncentrisana medijska hajka kojom upravljaju strane vlade, a koja se usmerava prema njegovoj zemlji u načelu i posebno prema njegovoj personi“, navodi novinar i ocenjuje:

„Tu se radi o klasičnoj zameni uloge počinioca i žrtve – a to je takođe sistematski činilac autokratskih sistema. Jer, u medijima kojima upravlja država, čije je Vlada delom i vlasnik, Zapad se svakodnevno ocrnjuje sve sumanutijim optužbama po svim pravilima propagande.“

Predsednik iz televizora

Pišući da je srž tih sistema i opšti nepotizam i klijentelizam – u kojem političari i biznismeni daju bezuslovnu vernost u zamenu za bogaćenje – Braj dalje opisuje Vučićev sistem vladavine s televizora:

„Sveprisutni predsednik uobičajava da dovodi javnost u stanje permanentne uzbuđenosti, kao u televizijskom rijalitiju. Skoro svakog dana se pojavljuje na malim ekranima kako bi, ponekad i satima (u proseku dnevno govori sat i po na televiziji), svojim građanima priredio važne, sjajne, neverovatne, dramatične priče, koje tako najavljuju vladini mediji.“

U Vučićevim pričama se radi o „zaverama, organizovanom kriminalu, scenarijima užasa iz budućnosti, spektakularnim stranim investicijama, polaganjima kamena temeljca ili otvaranju modernih bolnica, drumova, fabrika, krakova pruga ili elektrana“, piše Braj.

Tu potpuno nestaje granica između šefa države i same države, a Vučić stalno priča kako je omogućio ovo ili ono, „kao da investira svoje privatne pare“.

K tome se, nastavlja Braj, predsednik predstavlja kao „moćni akter“ međunarodne politike koji se, kad mu se prohte, sastaje s Putinom, kineskim predsednikom Sijem ili šefovima vlada velikih zapadnih zemalja.

„Uprkos relativno malom stanovništvu od ispod sedam miliona, ljudi mogu steći utisak da predsednik zemlji garantuje važnost koja ne nalazi utemeljenja u veličini ili ekonomskoj potentnosti“, zaključuje novinar.

Ujedno dodaje da dodaje opozicija i kritičari ne postoje u režimskim medijima, ali da su ipak stalno na meti.

Kako je u regionu?

Premda se najviše posvećuje Srbiji, pa onda Mađarskoj, Braj u radu taksativno navodi i kako stvari stoje s autokratskim tendencijama i ruskom propagandom širom Balkana i Evrope.

Za Bosnu i Hercegovinu se fokusira na Republiku Srpsku i njenog predsednika Milorada Dodika. Piše da mediji koje Dodik kontroliše „svakodnevno šire ruske narative ne samo o agresiji na Ukrajinu, već praktično o svim svetskim problemima izveštavaju iz ruskog ugla“.

Kod primera Severne Makedonije nemački novinar nešto opširnije piše i o greškama Evropske unije. U Skoplju su, kako navodi, nacionalisti ponovo na vlasti, a njihovom oživljavanju doprinelo je to što proces pristupanja EU nije doneo osetni boljitak za obične ljude.

Naprotiv, ta zemlja je dve decenije bila žrtva grčkih ultimatuma zbog kojih je promenila ime, da bi onda dospela pod pritisak Bugarske koja traži da se Makedonci odreknu identiteta.

„Višegodišnje nestabilno stanje u Severnoj Makedoniji, uzrokovano i pogrešnom politikom EU, Rusija koristi kao brešu za propagandu“, dodaje Braj.

Dalje piše da Rusija „decenijama“ pokušava da utiče i na dešavanja u Crnoj Gori i da za to koristi „srpsku manjinu, kao i Srpsku pravoslavnu crkvu u zemlji koja spada pod beogradskog patrijarha i tradicionalno sledi velikosrpske ciljeve“.

Braj se osvrće i na decenije vladavine Mila Đukanovića za kojeg piše da je pravio političke iskorake, ali da je autokrata čiju je eru obeležio epski klijentelizam i prožetost cele države kadrovima njegove Demokratske partije socijalista.

Za Hrvatsku se navodi da se i novinari žale na stil premijera Andreja Plenkovića, a da se i Plenković žali na to što predsednik Zoran Milanović navodno istupa kao apologeta Rusije i Putina. „Kao vrhovni komandant vojske, više puta je blokirao angažman hrvatskih vojnika u okviru projekata NATO u vezi s ratom u Ukrajini“, piše Braj.

Šta preduzeti?

U poslednjem delu analize na 44 stranice, Braj pokušava da pruži ideje šta raditi da se smanji ili potuče „toksični“ propagandni uticaj Rusije.

Tu, recimo, navodi da bi trebalo jačati medijsku pismenost ljudi, jer bi tako „svaki čitalac i slušalac mogao lako da prepozna izmišljene informacije“ kad ih vidi i čuje u medijima.

Taksativno pominje medije i portale koji se bave fektčekingom (proverom činjenica), kakvi su Raskrikavanje i Istonomer, kao i strane zapadne servise poput DW, BBC i Radija Slobodna Evropa.

Kako piše Braj, ti mediji imaju isti problem kao i fektčekeri – njihovi izveštaji tek sporadično dospevaju u veće medije i to samo one koji su kritični prema vlastima.

„Verovatno je vrlo ograničen krug građana koji uopšte znaju za postojanje takvih programa ili ih aktivno traže na internetu“, procenjuje Braj.

On poziva Evropsku komisiju i Evropski parlament da s reči pređu na dela i da, recimo od Srbije, traže da poštuje evropske vrednosti u medijskom sektoru, a ne da samo taktički manevrišu.