Analiza novinara Džulijana Borgera u Gardijanu: Da li će Vučić u potpunosti pobediti zavisi od pravca zapadne politike

Bajdenova administracija je u petak reagovala odlučno, oslanjajući se na neke od lekcija iz perioda uoči invazije na Ukrajinu, izlazeći u javnost sa američkim obaveštajnim podacima o kretanju srpskih trupa te pozivajući Beograd da im prete sankcije.

NATO mirovne snage, Kfor, odmah su pojačane prebacivanjem komande nad bataljonom britanskih trupa koji su bili u regionu radi obuke.

Međutim, iako je neposredna opasnost možda prošla, hronična kriza oko Kosova nastavlja da se zagreva.

Petnaest godina nakon što je bivša srpska pokrajina proglasila nezavisnost, Kosovo je i dalje u limbu na svetskoj sceni, uz priznanje nešto više od polovine od 193 države članice UN.

Krajem 1990-ih Srbija se borila da spreči otcepljenje nakon godina ugnjetavanja svog etničkog albanskog stanovništva.

Zbog brutalne kampanja etničkog čišćenja na Kosovu NATO je poikrenuo intervenciju i kampanju bombardovanja Srbije 1999. što je na kraju dovelo do povlačenja Srbije.

Formalna nezavisnost Kosova došla je tek devet godina kasnije nakon konsultacija koje su sponzorisale UN i plana osmišljenog da pruži značajnu zaštitu srpskoj manjini u novoj državi.

Od tada Srbija i njen glavni pobornik, Rusija, vode pozadinsku kampanju da blokiraju članstvo Kosova u međunarodnim telima, podstaknuti strahom mnogih država, uključujući pet članica EU, da će priznanje postaviti presedan za otcepljenje njihovih etničkih manjina.

Događaji od prošle nedelje mogli bi da budu prekretnica, u zavisnosti od toga da li će dovesti do preispitivanja politike u Vašingtonu i Briselu.

I jedni i drugi su uveliko uključeni u francusko-nemački plan za normalizaciju odnosa, u kojem se od Srbije ne traži puno priznanje, ali barem priznaje kosovske pasoše, zastavu i druge atribute državnosti, Beograd bi prestao da blokira članstvo Kosova u multilateralnim institucijama, a zauzvrat bi Priština dozvolila asocijaciju opština sa srpskom većinom, učvršćujući njihovu autonomiju.

Predsednik Srbije Aleksandar Vučić i kosovski premijer Aljbin Kurti pristali su na ove principe na sastancima uz posredovanje EU, ali je Vučić odbio da potpiše bilo kakav dokument i uverava sopstvenu javnost da nikada neće dozvoliti da Kosovo postane članica UN.

Kurti je zbog toga odbio da nastavi sa asocijacijom srpskih opština, odbijajući da veruje uveravanjima posrednika EU da će Srbija kasnije ispuniti svoja obećanja.

Odgovor Vašingtona i Brisela je bio da isključivo krive Kurtija, uglavnom zato što je Vučić uspeo da se poigrava sa zapadnim vladama protiv Rusije i Kine u nadmetanju za Beograd.

SAD su, na primer, bile zahvalne na srpskim glasovima protiv Rusije u debatama Generalne skupštine UN o Ukrajini, uprkos čvrstom protivljenju Beograda sankcijama Moskvi.

Bajdenova administracija i EU sada moraju da ispitaju da li su preveslani.

Dok je Vučić u četiri oka govorio prave stvari, vlada je gomilala srpsku vojsku i preplavila medije u zemlji mržnjom i strahom od Kosova, lažno optužujući Kurtija da sprovodi „brutalno etničko čišćenje“.

Dana 24. septembra, paravojna grupa dobro naoružanih kosovskih Srba upala je u zasedu patroli kosovske policije, a u obračunu koji je usledio ubijeni su jedan kosovski policajac i trojica srpskih naoružanih napadača.

Kosovska vlada je predstavila dokaze koji pokazuju da je grupa bila naoružana i kontrolisana iz Beograda, a američki zvaničnici su privatno jasno rekli da smatraju da su ti dokazi ubedljivi, ističe Borger.

Zaseda je mogla da bude osmišljena da izazove sukob na severu Kosova koji bi pružio pokriće Beogradu da pošalje trupe navodno da zaštite etničke Srbe.

Alternativni cilj je mogao biti da se primora Kfor da pojača svoje prisustvo i da od Prištine preuzme primarnu odgovornost za bezbednost na severu Kosova.

To bi bio korak unazad za suverenitet zemlje.

Da je ovo drugo bilo, Vučić je već delimično uspeo.

Da li će on pobediti u potpunosti zavisi od pravca zapadne politike, zaključuje Borger.