Foto: EPA-EFE/MIKHAIL METZELKada ljudi sa Zapada govore o tome da sukob u Ukrajini postaje „večni rat“ oni to posmatraju kao lošu stvar. Međutim, za ruskog predsednika Vladimira Putina, to je verovatno cilj, ukazuje u autorskom tekstu za CNN Mark Geloti, izvršni direktor konsultansk ekuće Majak intelidžens i počasni profesor na Univerzitetskom koledžu u Londonu.
Putin je prošle nedelje proglasio 30. septembar zvaničnim praznikom: neelegantno nazvanim Dan ponovnog ujedinjenja novih regiona sa Ruskom Federacijom. Obeležavanje jednogodišnjice aneksije ukrajinskih regiona Donjeck, Lugansk, Herson i Zaporožje – iako većina u to vreme nije čak ni bila pod ruskom kontrolom – pružila je priliku Putinu da se vrati jednoj od svojih trenutnih opsesija – da je ovo je borba „za Otadžbinu, za suverenitet, duhovne vrednosti, jedinstvo i pobedu“.
Ovo, u njegovim očima, nije toliko borba sa Ukrajinom koliko globalna borba sa Zapadom, u kojoj je Ukrajina samo jedno bojno polje. U svom govoru na paradi povodom Dana pobede 2023, obično dugačkoj i bombastičnoj litaniji uspeha, Putin je bio turoban i oštar, izjavljujući da je „protiv naše domovine pokrenut pravi rat“.
U pšrvi plan je isticao Veliki otadžbinski rat (kako Rusi opisuju Drugi svetski rat) i upozorio da je „civilizacija ponovo na odlučujućoj prekretnici“ jer su „zapadne globalističke elite“ bile rešene da „unište i desetkuju“ Rusiju.
S jedne strane, ovo bi se moglo uzeti kao apokaliptični alibi za relativni neuspeh njegove takozvane „specijalne vojne operacije“ u Ukrajini, u kojoj je ono što je trebalo da bude brza operacija nametanja marionetskog režima postao krvavi rat punih razmera koji je razobličio moće ruske vojske.
Kada Putin o ovome govori kao o jednoj od „odlučujućih bitaka za sudbinu naše Otadžbine“, kao što je to učinio na ovogodišnjoj paradi povodom Dana pobede, on takođe izgleda da govori iz srca – i novom veroispovesti svog režima.
On nije ponudio nikakvu jasnu viziju budućnosti, čak ni bilo kakvu stvarnu nadu, samo poruku da je nacija zaključana u egzistencijalnoj borbi sa neprijateljskim Zapadom kojoj se ne vidi kraj.
Ovo zvuči kao sumorna perspektiva, ali iz Putinove perspektive ona takođe ima svoje jasne vrline. Naravno, rat je katastrofa za Rusiju. Izvori američke vlade sugerišu da je broj stradalih ruskih vojnika dostigao 120.000 hiljada dok se pretposatvlja da je broj ranjenih između 170.000 i 180.000.
Biće potrebne godine da se zacele ekonomski ožiljci čak i kada se postigne mir i ukinu sankcije.
Kako „večni rat“ postaje organizacioni princip „kasnog putinizma“, on opravdava Putinovu sve jaču represiju. Čak i najblaže neslaganje postaje izdaja, a masovno prebacivanje resursa u sektor odbrane postaje neophodnost.
Najnoviji budžet predviđa da se vojni rashodi povećaju za skoro 70 odsto naredne godine, na nivo od tri puta više od kombinovane potrošnje na zdravstvo, obrazovanje i zaštitu životne sredine.
Na bojnom polju, Putin može sebi reći da pobeđuje tako što ne gubi. Ukrajinska kontraofanziva probila je prvu rusku odbrambenu liniju u južnom regionu Zaporožja, a u drugoj je već probila neke lokalne proboje.
Kijev se nada da će, ako ne može da preseče invazione snage na dva dela, bar stići dovoljno daleko da može da granatira putne i železničke „kopnene mostove“ koji povezuju Krim sa kopnom Rusije.
Ne možemo znati da li Putin iskreno veruje da Rusija može da izvuče neku vrstu pobede iz njegovog ukrajinskog debakla ili jednostavno uviđa da nema alternativu osim da se nada da će nadživeti svoje neprijatelje.
Sa njegove tačke gledišta, međutim, priča o „večnom ratu“ ima poslednju vrlinu za njega – demorališe njegove neprijatelje.
Na kraju krajeva, jedna je stvar zamisliti ukrajinsku vojnu pobedu na leđima odlučnosti njenih vojnika i superiornosti opreme koju je obezbedio Zapad. Ipak, postoji pravi jaz između toga i trajnog mira.
Čak i ako svaki ruski vojnik bude istisnut iz Ukrajine onda to jednostavno pomera liniju fronta do nacionalne granice. Rusija će i dalje moći da obnovi svoje snage, da lansira bespilotne letelice i rakete na ukrajinske gradove i da učini sve što može da ometa rekonstrukciju.
Sankcije imaju stvarni efekat na rusku odbrambenu proizvodnju, ali ne mogu da spreče njenu eskalaciju, niti se ekonomija suočava sa kolapsom. Čini se da žrtve ne odvraćaju Ruse da se dobrovoljno prijave za borbu, tako da Generalštab kaže da ne planira još jednu mobilizaciju rezervista.
Nijedan rat ne traje večno, ali mir je još uvek na vidiku.
Stavovi izraženi u ovom komentaru su autorovi.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
