„Ako Evropa želi da se brani, mora da gradi armije kojima ljudi žele da se pridruže“: Analiza profesora međunarodnih odnosa za Gardijan

Kao što je Ivo Dalder, bivši američki ambasador u NATO-u, elokventno objasnio, drugo Trampovo predsedavanje možda ne mora nužno značiti kraj alijanse, ali bi ga suštinski promenilo i značilo da bi Evropljani prvenstveno morali da se brane, navodi u analizi za Gardijan Kas Mude, profesor međunarodnih odnosa na Univerzitetu Džordžija.

Naravno, odbrambeni budžeti (nekih) država članica EU su porasli i vojni problemi su u centru političkih diskusija, ali neka od glavnih pitanja koja se tiču evropske bezbednosti ostaju bez odgovora.

Da li treba stvoriti evropski vojni savez i, ako jeste, da li treba da bude deo NATO-a?

Ako jeste, kakva bi trebalo da bude njena uloga i kakve bi nove odgovornosti prema Evropi imale SAD?

Ako ne, kakav bi bio odnos sa Britanijom, jednom od retkih evropskih zemalja sa značajnom stalnom vojskom i nuklearnim kapacitetima?

Bez obzira na njenu specifičnu formu i njen odnos prema NATO-u (kao i prema Britaniji i SAD), apsolutno je ključno da razvoj nove evropske vojne infrastrukture nije elitni projekat.

Političari i vojni stručnjaci sada nesumnjivo raspravljaju o mnogim od ovih ključnih pitanja, ali se malo toga radi u javnosti.

I dok zabrinutost za nacionalnu bezbednost opravdava tajnost nekih detalja, i za evropsku demokratiju i za odbranu od vitalnog je značaja da ove rasprave postanu deo šire političke debate.

Postoje najmanje dva razloga za šire učešće javnosti u oblikovanju nove „evropske armije“: prihvatanje naroda i demokratska kontrola.

Izgradnja nove evropske vojske zahteva ogromne količine novca i značajan broj osoblja. Ako postoji jedna stvar u kojoj je Trampova kritika bila validna, to je da je većina evropskih članica NATO-a u velikoj meri slobodna na perverznom nivou američke vojne potrošnje.

Evropska odbrambena snaga koja je manje zavisna od SAD zahtevaće značajno povećanje vojnih izdataka na nacionalnom, a moguće čak i nadnacionalnom nivou.

I dok ukupna potrošnja na odbranu raste širom EU, većina članica NATO-a ostaje ispod (već niskog) praga od dva odsto koji su potpisali na NATO samitu 2014.

Očigledno je to novac koji se ne može potrošiti na druga pitanja. Dakle, prioritet vojne potrošnje mora se objasniti i braniti stanovništvu u okviru političke debate.

Ali što je još važnije, da bi Evropa postala vojno manje zavisnom od SAD, moraće značajno da poveća broj trupa.

Od završetka hladnog rata, broj vojnog osoblja EU se smanjio za skoro dve trećine. Trenutno je najveća vojska države članice EU (Francuske) samo jedna šestina američke vojske.

U stvari, broj američkog vojnog osoblja je otprilike jednak broju svih zemalja EU zajedno.

Da bi nadoknadila odsustvo SAD, ili bar ograničenu dostupnost, EU bi morala da udvostruči, ako ne i utrostruči, broj svojih trupa.

Čak i kada bi Britanci bili voljni da se pridruže, njihovih otprilike 140.000 vojnika to ne bi promenilo.

Da bi se to postiglo, potrebno je ne samo mnogo novca već i ozbiljna nadogradnja atraktivnosti vojne karijere.

Iako je vojska među javnim institucijama kojima se najviše veruje u mnogim evropskim zemljama, to ne znači da se karijera u vojsci smatra posebno privlačnom ili prestižnom.

I do sada je rat Rusije i Ukrajine doveo do pada regrutacije, a ne do porasta, među vojskama EU, uprkos vladinim kampanjama.

Neki vojni insajderi već su pozvali na ponovno uvođenje vojnog roka, koji su mnoge zemlje EU ili ukinule ili suspendovale nakon hladnog rata.

O tome ima mnogo toga da se kaže, i iz pragmatične i iz demokratske perspektive. Manja, stalna profesionalna vojska uz podršku većih, privremenih civilnih snaga je isplativija, operativno fleksibilnija i popularno utemeljena.

Ali to će zahtevati i daleko širu podršku naroda, posebno mladih ljudi, koji će morati da služe vojni rok.

To neće olakšati ni činjenica da većina političara koji bi pozvali mlade na ovu investiciju nisu sami služili vojni rok.

Konačno, Evropa ne sme da napravi istu grešku kao SAD i da izgradi vojno-industrijski kompleks koji stvara zastoj u ekonomiji i politici.

Kao što je američki predsednik Dvajt Ajzenhauer, i sam legendarni američki general vojske sa pet zvezdica, proročanski izjavio u svom oproštajnom obraćanju 1961:“moramo se čuvati od sticanja neopravdanog uticaja, bilo poželjnog ili nepoželjnog, od strane vojno-industrijskog kompleksa“.

Ovo se može postići samo demokratskom kontrolom, koja je sama po sebi moguća samo uz visok nivo odgovornosti i transparentnosti.

Nažalost, većina zemalja je krenula upravo u suprotnom pravcu od terorističkih napada 11. septembra, povećavajući autoritarnost, tajnost i nadzor.

Uoči evropskih izbora u junu, desničarska Evropska narodna partija se fokusirala na odbranu, predlažući stvaranje mesta „komesara za odbranu“ na nivou EU i evropskog „nuklearnog kišobrana“.

Ovo je dobar početak, ali levica ne bi trebalo da prepusti ovo ključno pitanje desnici. I neliberalna i neoliberalna desnica će favorizovati uglavnom nekontrolisani vojno-industrijski kompleks.

Na levici je da razvije i odbrani plan za evropsku vojsku koja nalazi demokratsku poziciju između pacifizma i militarizma.