„Evropska nuklearna renesansa mogla bi da ojača transatlantske veze“: Analiza stručnjaka za energetsku sigurnost

Švedska je pomerila svoju energetsku politiku sa „100 odsto obnovljive“ na „100 odsto bez fosila“, čime je poništen nacionalni referendum protiv nuklearne energije iz 1980. i otvoren put za izgradnju najmanje dva reaktora velikih razmera do 2035.

Napori za izgradnju velikih i malih reaktora pokreće ovu evropsku nuklearnu renesansu, piše u analizi za CEPA Maciej Filip Bukovski, stručnjak za klimatsku diplomatiju i energetsku sigurnost.

Cilj je, navodi, da pomogne Evropi da završi odvajanje od ruske energije i istovremeno ispune ciljevi klimatskih promena.

Ali ponovno oživljavanje ostaje krhko, ugroženo antinuklearnim oslanjanjem Nemačke i kontinuiranim oslanjanjem na uranijum u vlasništvu Kremlja.

Evropljani su do nedavno smatrali da je nuklearno toksično. Ne samo da su nuklearne nesreće u Černobilu i Fukušimi uplašile Evropljane već se ta tehnologija činila preskupom i komplikovanom.

Finska je naručila reaktor od 1,6 gigavata od konzorcijuma Areva-Simens predvođen Francuskom koji je trebalo da bude otvoren 2009.

Ali tehnološki problemi i prekoračenje troškova su omeli projekat. Prvobitna cena od tri milijarde evra porasla je na 11 milijardi evra, prema podacima Svetske nuklearne industrije za 2019. i elektrana je otvorena tek 2022.

Francuska kompanija Electricite de France suočila se sa sličnim kašnjenjima i prekoračenjem troškova sa svojom nuklearnom elektranom Hinkley Point u Ujedinjenom Kraljevstvu.

Ove priče su bile priče upozorenja. Pošto su se procene troškova pokazale nepouzdanim, finansiranje velikih nuklearnih projekata postalo je problematično i izazovno.

Nuklearne elektrane su uvek poduhvat više zainteresovanih strana, sa desetinama uključenih subjekata iz javnog i privatnog sektora.

U mom prošlom profesionalnom životu, kada sam radio kao advokat u međunarodnim infrastrukturnim sporovima, finski projekat Oliluoto bio je poster za sve stvari koje mogu poći naopako u finansiranju projekata.

Rat u Ukrajini je preokrenuo pejzaž. Vlade su sada manje zabrinute zbog troškova, a više zbog pouzdanosti snabdevanja energijom i ispunjavanja neto nultih ciljeva.

Posle decenija razdruživanja, američka nuklearna industrija se vratila. Nova elektrana otvorena u Gruziji otvorena je prošlog avgusta i američka nuklearna tehnologija se sada takmiči na međunarodnom nivou.

Američki nuklearni behemot, Vestinghaus, pobedio je francuske i korejske ponude za izgradnju prve nuklearne elektrane u Poljskoj.

Dok bi Pariz i Seul mogli da obezbede deo kolača u drugoj fazi nuklearnog plana Varšave, pozicija Vašingtona je obezbeđena pokretanjem svog prvog regionalnog centra za obuku o čistoj energiji u Poljskoj od strane Ministarstva energetike SAD.

Inicijativa pruža solidnu osnovu za poslovnu transatlantsku saradnju, bez obzira na to ko pobedi u ovogodišnjoj trci za Belu kuću.

SAD takođe preuzimaju vodeću ulogu na tržištu u razvoju malih modularnih reaktora, koji mogu da napajaju do 300 MV po jedinici, što je oko jedne trećine proizvodnog kapaciteta tradicionalnih nuklearnih reaktora.

Oni su fizički samo delić veličine konvencionalnih nuklearnih reaktora i imaju za cilj da budu brži, jeftiniji i bezbedniji.

Pošto su modularni i komponente se fabrički sklapaju i transportuju na montažu. Globalna trka za razvoj malih reaktora je u toku. Američka vlada je pokrenula projekat Feniks za izvoz američke tehnologije, pri čemu je Evropa bila ključna meta.

Mali reaktori ne samo da smanjuju troškove. Oni prenose finansiranje i administraciju sa centralne vlade na lokalni ili u privatni sektor. U Poljskoj, na primer, nuklearna debata je sada sve više o tome kako da se taj teret premesti sa poreskih obveznika na privatni sektor.

Mali reaktori bi mogli pomoći, omogućavajući im da dopune, ali ne i zamene, velike reaktore.

Nekoliko prepreka moglo bi poremetiti transatlantske nuklearne nade. Ostaju sumnje da li će mali modularni reaktori zaista biti srebrni metak.

Konkurencija obnovljivih izvora energije kao što su vetar i solarna energija, koji postaju sve isplativiji, predstavlja izazov za ekonomsku održivost nuklearne energije.

Problemi u lancu snabdevanja, kao što su nedostatak kritičnih materijala i nedostatak kvalifikovanih radnika, i fluktuirajuće cene energije, predstavljaju dodatnu zabrinutost.

Međutim, možda glavna pretnja nuklearnoj budućnosti Evrope dolazi od unutrašnje politike. U Briselu je izbila gorka bitka oko toga da li treba dozvoliti da se sredstva EU za klimatske promene koriste za nuklearnu energiju.

Nemačka vodi antinuklearni stav. Prošle godine je isključila svoje preostale nuklearne elektrane, a Berlin je spreman da otvori elektrane na gas kako bi nadoknadio izgubljeni nuklearni kapacitet.

Još jedan izazov tiče se Rusije. Državni Rosatom kontroliše polovinu globalne prerade i obogaćivanja uranijuma i drži oko dve trećine izvoznog tržišta reaktora.

Ruski nuklearni stručnjaci rade sa Francuzima i Nemcima na pripremi ruske konverzacije gorivnih šipki, čija proizvodnja trenutno čeka na odobrenje nemačkih vlasti.

Rosatom je takođe vodeći igrač na američkom tržištu uranijuma. Bajdenova administracija ga je učinila metom američkih sankcija.

Uprkos ovim preprekama, rat u Ukrajini i potreba za presecanjem pupčane vrpce ruskim gasom trebalo bi da omoguće Evropi renuklearizaciju.

Antinuklearna politička opozicija je u opadanju, čak i u Nemačkoj. Ako se opozicioni demohrišćani vrate na vlast, oni se obavezuju da će odmah nastaviti sa radom nuklearne elektrane.

Završetak rata u Ukrajini mogao bi dodatno da podstakne nuklearnu energiju. Sama Ukrajina želi da doda četiri nova bloka, uključujući treći i četvrti reaktor u nuklearnoj elektrani Hmeljnicki. Proširenje bi imalo za cilj da nadoknadi gubitak elektrane u Zaporožju, najvećeg nuklearnog postrojenja u Evropi, koje je sada pod ruskom kontrolom.

Kijev veruje da je manje verovatno da će nuklearna postrojenja postati mete bombardovanja u ratu, zbog katastrofalnih ekoloških i geopolitičkih posledica mogućeg oslobađanja radioaktivnog materijala.

Istovremeno, svaka nuklearna konstrukcija zahteva barem prekid vatre. I logistički i finansijski je nezamislivo sprovoditi projekte takve složenosti pod pretnjom ruskih projektila.

Evropa je sada dom za 100 nuklearnih reaktora koji proizvode 97 gigavata, oko jedne četvrtine električne energije na kontinentu. Sa dva reaktora koji su trenutno u izgradnji, sedam planiranih i 25 predloženih širom EU, taj procenat će sigurno rasti.

SAD treba da odigraju veliku ulogu. Obe strane Atlantika mogu ispuniti svoje ciljeve klimatskih promena i energetske bezbednosti samo prihvatanjem nuklearne energije.