Analize u EU: Čekati da Putin ‘pukne’ nikako nije recept za bezbednost Evrope

To u temeljitom pretresanju odnosa EU i Rusije od pada Berlinskog zida zaključuje briselski Centar za evropske političke studije (CEPS) u očekivanju da visoki predstavnik EU Žozep Borel za junski sastanak vođa Unije pripremi smernice i temelje drugačije politike prema Rusiji.

Upućeni zvaničnici u Savetu ministara Unije smatraju da se zasad ne može očekivati boljitak u odnosima EU-Rusija i saglasni su s ocenom i da su evropska dvadesetsedmorica ipak donekle podeljena oko suštine veza s Rusijom, iako smatraju da je Moskva kriva za ukrajinsku krizu, prisajedinjenje Krima, pa i uplitanje u unutrašnju politiku Unije.

Baltičke zemlje, Poljska, Rumunija, delom i Švedska su za što oštrije poteze i sankcije, mada je sad ipak preovladao staloženiji zaključak Nemačke, Španije, Italije, Francuske čiji predsednik Emanuel Makron je ovih dana na završetku zasedanja vođa EU ponovo predočio da su sankcije nedelotvorne i da je nužno smisliti strategiju odnosa s Moskvom na kratki, srednji i dugi rok.

Sad i drugi u Uniji dele Makronov stav da je Rusija velika svetska zemlja i sused na granicama Unije bez čije saradnje je nemoguće izgraditi bezbednost i boljitak svih na starom kontinentu, a postoje i veliki ekonomski interesi.

Evropska dvadesetsedmorica su bila potpuno zatečena kad je Moskva na najnovije sankcije povodom slučaja Navaljni uzvratila sopstvenim još žešćim sankcijama.

Šef ruske diplomatije Sergej Lavrov je Borelu u Moskvi štaviše rekao da je „EU nepouzdan partner“ i zapretio potpunim prekidom odnosa ako bi Evropljani krenuli u nove mere odmazde, posebno izbacivanja Rusije iz međunarodnog sistema finansijskih plaćanja SWIFT, što upravo traži Evropski parlament.

Ruski predsednik Vladimir Putin je izjavio da Zapad ekonomskom i političkom odmazdom, širenjem EU i NATO na granice Rusije, nastoji da „zauzda Rusiju“ kadgod njoj krene na bolje, tako da je nepoverenje sad obostrano i veliko.

Američki centar za strategijske procene „Stratfor“ je svojevremeno predočio da je prvo veliko i nikad odagnano nepoverenje ruske političke i vojne elite u istinske namere Zapada uvreženo u vreme kosovske krize i NATO bombardovanja Srbije, jer je bez odluke UN narušen suverenitet međunarodno priznate države i time načinjen opasan svetski presedan.

„Stratfor“ je ocenio da je to i jedan od razloga što su bezbednosne i vojne snage pomogle dolazak Putina na vlast, jer su bombardovanje Srbije ocenile kao težak poraz tadašnje ruske vlasti na čelu s nemoćnim Borisom Jeljcinom.

Borelu je sada dat zadatak da do samita EU u junu predloži kako strategijski preurediti veze s Rusijom, uz čvrsta načela, počev od stava da normalizacije odnosa ne može biti sve dok se ne sprovede Sporazum iz Minska o rešavanju ukrajinske krize, pa do insistiranja na evropskim vrednostima demokratije, ljudskih prava i građanskih sloboda.

CEPS kaže ono što je preovlađujući zaključak u vladama i ustanovama Unije: da dosadašnje reagovanje samo sankcijama na, po uverenju EU, loše poteze Moskve, niti je uticalo na promenu politike Kremlja, a nije ni izolovalo ili tako oslabilo Rusiju da bi iznutra došlo do političkih promena, već je samo gura u sve tešnju saradnju, ako ne i savez sa „sistemskim suparnikom EU“ – Kinom.

Odnosi EU-Rusija su od samita u Sankt Peterburgu 2003. bili ustanovljeni kao „Partnerstvo za saradnju“.  Moskva je prihvatila da se odnosi temelje na četiri „zajednička prostora“: od ekonomije, sloboda, bezbednosti i pravosuđa, spoljne bezbednosti, pa do istraživanja, obrazovanja, kulture, a bio je u toku i postupak za olakšcie i ukidanje viza EU za ruske državljane.

Kad je Putin u to vreme prvi put došao na sastanak s vođama EU u Brisel, evropski mediji su iskazanu volju Rusije da se uklopi u Evropu, tumačili i kao nastavak politike evropeizacije ruskog cara Petra Velikog.

Sad je sve stalo, nema susreta na najvišem nivou, Evropski parlament u analizi ističe da „Rusiju pogađa ozbiljna zdravstvena i ekonomska kriza zbog pandemije korona virusa, a Kremlj je veoma zabrinut zbog socijalnih i političkih posledica“.

Ali još od prethodnih nevolja, finansijske krize, teških zapadnih sankcija se razjasnilo da čekati da se „Kremlj uruši“ ničem ne vodi, kako primećuje CEPS, jer se Rusija neočekivano brzo izvukla iz nevolja i, štaviše, uspela da osetno ojača svoje oružane snage uz već postojeći arsenal strategijskog nuklearnog naoružanja.

Dodaje da „Moskva vidi da je međunarodni liberalni poredak zapao u egzistencijalnu krizu, dok Zapad veruje da je Rusija u nepovratnom padu… otud nijedna strana nije spremna na nagodbu“.

Francuski predsednik Makron kaže da „misli da smo sad došli do trenutka istine u odnosima s Rusijom, otud moramo preispitati širinu zategnutosti koju bismo hteli da stvorimo… a smatram da je to samo jedna etapa“.

Evropska unija je uprla oči u junski sastanak američkog predsednika Džoa Bajdena s ruskim predsednikom Putinom, jer Evropljani žele da usaglase interese s Amerikom gde je to moguće u svetskim poslovima.

Američki državni sekretar Antoni Blinken je ovih dana posle susreta sa šefom ruske diplomatije Sergejem Lavrovom jezgrovito sažeo stav Vašingtona: da SAD žele „predvidive, postojane odnose“ s Rusijom i „Amerika ne pokušava da pokrene ciklus zaoštravanja i sukoba s Rusijom“, ali je uslov da se Moskva „više ne upliće u našu demokratiju“.

Iako Vašington nije obavestio Evropljane da će se u Ženevi sastati Bajden i Putin, Blinkenova poruka je pala na plodno tle u EU.

Grčki premijer Kirijakos Micotakis posle samita Unije ovih dana izjavio da će EU zadržati čvrst stav prema Moskvi, „ali mi ostavljamo i mogućnost da s Rusijom razgovaramo o pitanjima koje smatramo važnim“.

Analitičari su saglasni da „Rusija i Evropa imaju istorijske i civilizacijske veze koje su od životne važnosti za regionalni mir, dugoročnu stabilnost, posebno od kad je stavljen van snage Sporazum o nuklearnim snagama srednjeg dometa“.