Andrij Zagordnjuk za Forin afers: Da bismo zaštitili Evropu, Ukrajina mora odmah da pristupi NATO-u

Kao i tokom poslednja tri samita Ukrajina je bila dominantna tema i kako rešiti sukob. Lideri zemalja razmotriće šta je potrebno Kijevu da nastavi da se bori i šta njihove države mogu da ponude.

Oni će dočekati Finsku, koja se priključila Severnoatlantskoj alijansi u aprilu. Razgovaraće se i o švedskoj aplikaciji a pozvane je i ukrajinski predsednik Volodimir Zelenski koji će razgovarati o kandidaturi Ukrajine. Ako je suditi po proteklim samitima oni će potvrditi da je Kijev na putu da se pridruži NATO.

„Svi saveznici u NATO-u su se složili da će Ukrajina postati članica“, rekao je u aprilu generalni sekretar NATO-a Jens Stoltenberg. Budućnost Ukrajine je u NATO-u, dodao je.

Ukrajinci su to, međutim, čuli mnogo puta ranije, ukazuje Andrij Zagordnjuk, predsednik Centra za odbrambene strategije i nekadašnji ministar odbrane Ukrajine u članku za foreignaffairs.com.

Veći deo poslednje dve decenije Kijev je težio članstvu u NATO, podseća. I veći deo poslednje dve decenije, NATO ga je ostavio da se uvija na vetru. Alijansa je, ukazuje Zagordnjuk, 2008. obećala da će na kraju pustiti Ukrajinu, ali nikada nije ozbiljno razmatrala zahtev Kijeva.

„Umesto toga, prvo je zaključeno da priznanje zemlje nije vredno štete po zapadno-ruske odnose. Zatim, nakon što je Kremlj anektirao Krim 2014. NATO je odlučio da će članstvo Ukrajine zahtevati previše od Alijanse, a premalo zauzvrat. Ali to je bilo pre nego što je Rusija započela svoju invaziju u punom obimu. Za 15 meseci od tada sve se promenilo. Veze Zapada sa Rusijom brzo su se rasplinule.

Države NATO-a počele su da šalju Ukrajini vojnu pomoć.koju je Kijev iskoristio da zaustavi ruske napade i potisne zemlju nazad. To je primoralo Kremlj da sagoreva municiju i opremu zapanjujućom brzinom, degradirajući ukupnu snagu Rusije.

NATO postoji da bi pomogao u zaštiti Evrope, a otkako je počela invazija Moskve, nijedna druga država nije učinila više da bi Evropa bila bezbedna“, naglašava autor.

Pa ipak, još uvek nema pravog pokreta ka tome da se zemlja pridruži toj organizaciji. Evropske vlade su, kaže, možda prestale da brinu o održavanju dobrih odnosa sa Moskvom, ali su zabrinute zbog širenja rata na svoje zemlje i smatraju prijem u NATO siguran način za eskalaciju.

Ugovor organizacije, na kraju krajeva, proglašava da se napad na jednog člana mora tretirati kao napad na sve. A ruski predsednik Vladimir Putin je jasno stavio do znanja da je ta organizacija njegov arhinemeza. Oni se plaše da bi Putin mogao da proširi rat ako Ukrajina pristupi NATO.

„Međutim, ideja da bi Putin značajno eskalirao zato što se Ukrajina pridružila Alijansi odražava nerazumevanje novije istorije. Evropske države provele su godine ignorišući molbu Ukrajine za NATO upravo da bi izbegle antagonizaciju Moskve — i to sa nultim efektom“, pojašnjava Zagordnjuk.

„Vreme je, dakle, da se Ukrajina pridruži — ne pre ili kasnije, već sada. Ulaskom u Alijansu, zemlja će obezbediti svoju budućnost kao deo Zapada, i može biti sigurno da će Sjedinjene Države i Evropa nastaviti da joj pomažu u borbi protiv Moskve. Evropa će takođe požnjeti bezbednosne prednosti dozvoljavajući Ukrajini da se pridruži Alijansi. Sada je očigledno da kontinent nije spreman da se brani i da su njegovi političari u velikoj meri precenili svoju bezbednost. Zaista, Evropa nikada neće biti bezbedna od Rusije sve dok ne bude mogla vojno da zaustavi napade Moskve. I nijedna država nije kvalifikovanija za to od Ukrajine“.

Ukrajina je, naglašava, najbolja nada kontinenta za ponovno uspostavljanje mira i vladavine prava na istočnim bokovima NATO-a.

Ukrajina nije uvek želela da bude deo NATO-a

Kada je zemlja stekla nezavisnost 1991. aktivno je izbegavala vojne saveze. Ustav države je formalno proglasio da će ona biti neutralna, a ukrajinska vlada tada nije imala za cilj da izgradi veliku stalnu vojsku. Ukrajinska vlada je čak raspustila svoj nuklearni arsenal, nasleđen od Sovjetskog Saveza.

Zauzvrat, Kijev je potpisao sporazum sa Londonom, Moskvom i Vašingtonom u kojem su svi potpisnici obećali da će poštovati suverenitet Ukrajine.

Brzo je postalo jasno da je obećanje Moskve besmisleno. Rusija je počela da sprovodi tajne i hibridne operacije u Ukrajini u godinama neposredno nakon prelaska milenijuma. Eskalirala je svoje aktivnosti, koje su uključivale podmićivanje i širenje dezinformacija, tokom perioda. Kao rezultat toga, zemlja se obratila NATO-u 2008.sa zahtevom da se pridruži.

U Deklaraciji iz Bukurešta iz 2008. Alijansa je dala uslovno DA. Ali put koji je nudio bio je namerno nejasan. Nije postojao raspored ili rok za ukrajinsko uzdizanje, samo obećanje da će se to jednog dana dogoditi.

Ovo oklevanje je došlo zahvaljujući Putinu, koji je prisustvovao konferenciji u Bukureštu i lobirao kod NATO-a da odbije kandidaturu Kijeva. Bilo je to vreme kada su Zapad i Rusija stvarali duboke ekonomske veze. Integracijom sa Rusijom, mnoge evropske države verovale su da – pored rasta sopstvene ekonomije – mogu da ublaže najgore ponašanje Moskve.

Čak je i 2010. NATO kategorisao Rusiju kao bliskog partnera i nadao se da bi mogla da sarađuje sa Kremljom. Ove nade su se nastavile čak i nakon što je Moskva anektirala Krim 2014. i započela rat na istoku Ukrajine. Kao i dugo čekanje Ukrajine.

Ruske akcije su pokazale da ukrajinska neutralnost neće održati mir u Evropi – Ukrajina je bila nesvrstana u vreme kada je Moskva napala – ali je aneksija i dalje samo učinila da Vašington i zapadnoevropske zemlje manje prihvate Kijev.

Sada su se plašili da bi prihvatanje Ukrajine ne samo uznemirilo Moskvu, već bi i NATO uvuklo u sukob.

Međutim, kalkulacije Zapada su se promenile u trenutku kada su ruske snage počele da marširaju ka Kijevu u februaru 2022. NATO, koji je nekada oklevao da Ukrajini da oružje koje bi mogla da koristi za samoodbranu, počeo je da joj nudi sofisticirane ofanzivne sisteme.

Prednosti Ukrajine

Danas su države NATO-a naoružale Kijev vrhunskim tenkovima, raketama kratkog dometa i raketama dugog dometa. Ukrajina je čak izgleda spremna da primi borbene avione zapadne proizvodnje.

Zauzvrat, Ukrajina je pokazala da njena vojska nije dobrotvorna organizacija. U procesu rušenja ruskih snaga, stvorila je stotine hiljada visoko obučenih vojnika. Vojska je takođe dala svojim komandantima i civilnim osobljem duboko znanje o tome kako da poraze ruske snage.

Zemlja ima ogromnu industrijsku bazu koja, uprkos svim naporima Moskve, ostaje netaknuta. Nije preterano reći da bi, s obzirom na njihovo iskustvo i sposobnosti kopnenog ratovanja, ukrajinske oružane snage mogle biti najbolje u celoj Evropi.

Za NATO bi, dakle, Ukrajina trebalo da bude izuzetno privlačna članica iz čitavog niza razloga. Uzmite, na primer, odbrambenu industriju. Uprkos godinama rastuće ruske agresije, evropske države su dozvolile da njihove vojne zalihe i proizvođači atrofiraju nakon Hladnog rata.

Kao rezultat toga, kada je izbio rat u Ukrajini, većina njih je otkrili su da su zalihe oružja i municije pale na opasno nizak nivo.

Neke države, uključujući Nemačku i Ujedinjeno Kraljevstvo, rekle su da imaju zalihe za samo nekoliko dana. Kao rezultat toga, ovim državama će možda biti potrebni ukrajinski proizvođači da pomognu da popune svoje zalihe.

Mogle bi im biti potrebne i ukrajinske snage. Većina evropskih vojski je dizajnirana tako da ima mali broj visoko obučenih trupa koje koriste visokotehnološku, precizno vođenu opremu da poraze svoje neprijatelje.

Ali rat u Ukrajini je pokazao da ovaj sistem nije efikasan protiv protivnika kao što je Rusija. Ruska paravojna kompanija Vagner takođe je uvela stil borbe koji uključuje slanje hordi pešadijskih vojnika na ciljeve, što ograničava efikasnost opreme velike vatrene moći, uključujući avijaciju i artiljeriju. Ukrajina je morala da rasporedi veliki broj vojnika da zadrži ovaj napad, a stopa po kojoj su i Rusija i Ukrajina sagorele municiju i oružje daleko je premašila početne procene.

NATO-u su očigledno potrebne veće i bolje opremljene snage ako želi da bude siguran da neće biti žrtva buduće ruske agresije. Velika i talentovana ukrajinska vojska mora biti deo toga.

Ako Moskva pokuša da preuzme kontrolu nad teritorijom u Estoniji, Letoniji ili Litvaniji, američke trupe možda neće stići dok ne bude prekasno. Ukrajinske jedinice su, naprotiv, u blizini.

Mogli bi brzo da stignu na bojno polje, a zatim da urade ono što su radili sa velikim uspehom u poslednjih 15 meseci – da izbegnu Rusiju.

NATO možda više ne gaji nikakve zablude o prirodi Rusije i više ne potcenjuje moć Ukrajinaca. Ali članice NATO-a ne žele da ratuju sa Rusijom. I po njihovom mišljenju, prijem Ukrajine u NATO usred ovog sukoba bi mogao da učini upravo to.

Ovaj strah delimično proizilazi iz odredbe člana 5 NATO-a, koja proglašava da se oružani napad na jednog od članova organizacije „smatra napadom na sve njih“. Većina povremenih posmatrača veruje da to znači da su države NATO-a obavezne da pošalju trupe da brane državu članicu koja je napadnuta. Ali nije. Ono što član 5 predviđa jeste da svaka članica mora da preduzme „radnje koje smatra neophodnim“ da pomogne napadnutoj strani – jezik koji članicama NATO-a daje veliku fleksibilnost.

Kada su se Sjedinjene Države pozvale na član 5 posle 11. septembra, na primer, mnoge države NATO nisu poslale trupe da se bore protiv talibana kao odgovor. Po ovom standardu, Ukrajina može već biti država NATO-a.

Sada je vreme da NATO počne da se jača, a dovođenje Ukrajine je od suštinskog značaja za postizanje ovog zadatka. Nijedna država, na kraju krajeva, ne zna više o tome kako da uzvrati Kremlju. U stvari, nijedna zemlja nema aktuelnije iskustvo u vođenju ratova velikih razmera. Jedini vršnjak Ukrajine je sama Rusija.

I u osnovi, Zapad treba da prihvati da pretnja od Rusije ne nestaje. Ruske imperijalne ambicije protežu se i dalje od Ukrajine. Oni idu dublje od Putina. Celokupno rusko rukovodstvo je ogrezlo u mržnji prema Zapadu i orijentisano na ponovno stvaranje imperije. To će ugroziti istočnu Evropu čak i ako Kijev ostvari potpunu pobedu, pa čak i ako Putin bude izbačen sa funkcije.

Da bi sprečio Rusiju, demokratskom svetu je potrebna integrisana vojska koja će zaustaviti i odvratiti agresiju Kremlja. NATO može biti ta sila. Ali da bi to uradila, treba da prestane da vidi Ukrajinu kao uznemiravanog suseda koji pokušava da uđe u njenu sigurnu kuću. Umesto toga, treba da prizna Ukrajinu onakvu kakva jeste: najbolja svetska sila i država koja može učiniti mnogo da osigura bezbednost Evrope. NATO, dakle, treba da prihvati Ukrajinu.