„Putin neće stati osim ako nije primoran“: Analiza bivšeg ministra odbrane Ukrajine za Gardijan

Jasno je da nijedna demokratska država, uključujući Ukrajinu, ne želi da vidi takav ishod, ukazuje u kolumni za Gardijan Andrij Zagorodnjuk, bivši ukrajinski ministar odbrane i predsednik thinktanka Centra za odbrambene strategije u Kijevu.

Dodaje ipak da preoprezne preventivne mere koje Rusiji omogućavaju da prevlada u svojoj agresiji mogle bi same postati eskalirajuće.

„Preterana strepnja može nenamerno da izazove sam ishod koji Zapad nastoji da izbegne.

Aktuelna tema globalne diskusije jeste da li će predsednik Džo Bajden odobriti da se oružje iz SAD koristi za udare na vojne ciljeve unutar ruske teritorije.

Vlada Velike Britanije čeka odluku Vašingtona pre nego što preduzme dalje mere.

Ipak, dužina ove debate ukazuje na dublje pitanje: nepostojanje jedinstvene strategije između Ukrajine i njenih saveznika za postizanje pobede i okončanje rata.

Zapadna koalicija, koju predvode SAD, nastavlja da daje prioritet izbegavanju eskalacije, čak i ako to usporava odbrambene napore Ukrajine.

Nema sumnje da je zapadna pomoć bila ključna u pomaganju Ukrajini da preživi i podrška je duboko cenjena.

Međutim, ova pomoć nije vezana za kohezivnu strategiju ili koordinisan plan kampanje, što slabi njenu efikasnost.

Podrška Zapada je postala oruđe za održavanje otpora Ukrajine što je duže moguće, a ne sredstvo da se obezbedi pobeda.

Produženje ovog rata dovodi do većih ukrajinskih žrtava, više izgubljene teritorije i daljeg iscrpljivanja njenih trupa, koje su već ozbiljno istrošene.

Osim moralnih teškoća ovih gubitaka, surova realnost je da brojke ne idu u prilog Ukrajini.

Pored toga, čak i mali, postepeni ruski dobici omogućavaju Moskvi da projektuje osećaj uspeha, što širi sumnju među saveznike Ukrajine.

Iako su izgledi za nuklearni rat nesumnjivo daleko gori, ključno pitanje je da li je zabrinutost Zapada oko eskalacije razumna.

Ova zabrinutost nije nova ili isključiva u vezi sa pitanjem upotrebe oružja koje je isporučilo Zapad na ciljevima unutar ruske teritorije.

Strah od eskalacije doveo je do značajnih kašnjenja u obezbeđivanju Ukrajine kritičnim sistemima naoružanja, na primer.

Od prenosivih PVO sistema početkom 2022. do haubica, višecevnih raketnih bacača, kopnenih PVO sistema, tenkova, borbenih aviona i taktičkih balističkih projektila – svaka od ovih odluka je odlagana mesecima, a neke čak i godinama.

Ipak, kada je ovo oružje konačno isporučeno, nijedno od njih nije izazvalo strahovitu eskalaciju.

Stoga je odlaganje takvih odluka bilo nepotrebno. Iako je nuklearna eskalacija možda izgledala kao prava pretnja u to vreme, sada postoji dovoljno dokaza koji pokazuju da su mnoge od ovih zabrinutosti bile previše oprezne.

Ukrajina je već preduzela hrabre akcije za koje su mnogi mislili da će izazvati oštar odgovor Rusije: napala je Krim, uništila veliki deo ruske mornarice i nedavno izvela operacije u ruskoj oblasti Kursk.

Ipak, nije usledila nuklearna odmazda. Umesto toga, Putin je umanjio značaj ovih događaja pred domaćom publikom, demonstrirajući da su njegove nuklearne pretnje bile halabuka, a ne pravi odgovor.

Ovo sugeriše da je vreme da se ozbiljno preispita teorija nuklearne eskalacije i odvraćanja.

Danas, širok spektar eksperata i kreatora politike tvrdi da su šanse da Rusija upotrebi nuklearno oružje praktično ravne nuli.

Jedan od glavnih razloga za to je jedinstvena globalna poruka upućena Putinu da nuklearna eskalacija jednostavno nije opcija. Putinov režim ne može postojati u potpunoj izolaciji i on je bio primoran da se povinuje ovoj realnosti.

Čini se da je, kolektivno, svet uspeo da ućutka Putinovo zveckanje nuklearnom sabljom – ne zbog odlaganja Zapada u slanju oružja, već uprkos tome.

Štaviše, preoprezan pristup produžava rat tako što odlaže izglede za pregovore ili čak obustavu neprijateljstava.

Suprotno uobičajenoj mudrosti, opcija za pregovore nije uvijek dostupna kada rat prođe loše.

Kremlj nije zainteresovan za prave pregovore jer vidi bolje opcije, kao što je zauzimanje većeg dela Ukrajine, iscrpljivanje zemlje i nadmudrivanje Zapada.

Da bi Rusiju doveo za pregovarački sto, Putin mora da bude uveren da Rusija gubi.

Ovo zahteva jasnu, jedinstvenu rešenost zapada da Ukrajini obezbedi neophodne resurse i pokaže veru u ukrajinsku pobedu.

Danas, međutim, zapadno oklevanje samo podstiče nadu Rusije u pobedu i ohrabruje dalju vojnu akciju.

Presedan koji je napravio ovaj rat je ključan – ne samo za dobro Ukrajine, već i za budućnost sveta.

Ukoliko Rusija izađe kao pobednik, naglo će porasti rizici da se budući ratovi prerastu u još veće sukobe.

Ako sada ne uspete da obuzdate Rusiju, umnožiće se pretnje koje predstavljaju ne samo Moskva već i drugi potencijalni agresori.

Ako Rusija uspešno oslobodi strah od nuklearne eskalacije, mogli bismo da vidimo novu eru globalne nuklearne proliferacije.

U tom smislu, preveliki oprez Zapada i njegovo smanjenje šansi Ukrajine za uspeh nose značajne rizike eskalacije.

Istina je da je Putinov veliki cilj propao – Ukrajina opstaje, sa velikom većinom njene teritorije i dalje pod njenom kontrolom.

Ali ovo dostignuće ne bi trebalo da dovede do samozadovoljstva.

Putin neće stati osim ako nije primoran.

Spreman je da žrtvuje još stotine hiljada ruskih vojnika, dodajući već zapanjujući broj ubijenih ili ranjenih, koji sada prelazi 600.000.

Spreman je da uništi sela i gradove u Ukrajini, pretvarajući ih u ruševine ako to znači zauzimanje veće teritorije.

Da bi okončao ovaj rat čak i putem pregovora ili primirja, Putin prvo mora da doživi pune operativne poraze.

Mora da vidi da su njegovi napori uzaludni, a izgledi sumorni.

Samo jasna, rešena strategija zapadne koalicije – ona koja pokazuje nepokolebljivu posvećenost pobedi bez ograničenja – može da obezbedi ovaj cilj i spase svet od mnogo veće katastrofe“, zaključuje Zagorodnjuk.