AP: Republikanska stranka verovatno neće s Trampom uraditi kao s Niksonom 1974. godine

Tri vodeća Republikanca u Kongresu su 7. avgusta 1974. godine došla u zvaničnu posetu Beloj kući i predsedniku Niksonu donela gotovo imperativnu poruku da mu preti smenjivanje zbog osipanja podrške u sopstvenoj stranci na Kapitol hilu.

Nikson, koji je dve godine bio upetljan u skandal s Votergejtom, narednog dana je najavio ostavku.

Nije izvesno da je slična drama moguća u kasnijim fazama sadašnjeg procesa koji su sada pokrenule Demokrate protiv predsednika Trampa, da bi ga eventualno smenile.

U Niksonovo doba bilo je konzervativnih Demokrata i umerenih Republikanaca. Na kompromis među strankama se tada nije gledalo s prezirom.

U današnjem visoko polarizovanom Vašingtonu, međustranački sporazum je retkost. Tramp je preuzeo Republikansku stranku, oslanjajući se na ličnu lojalnost njenih funkcionera prema sebi, a ne na stranačku, i odbacivši stranački aparat koji je zato izgubio uticaj.

„Nekada bi se u Sjedinjenim Državama članovi stranke udaljili od osramoćenih lidera kako bi sačuvali stranku i svoj ugled“, rekao je profesor Nik Smit koji predaje etiku i političku filozofiju na Univerzitetu u Nju Hempširu. „Ali sada izgleda da je Tramp u stranci više kultni lider nego američki predsednik, da se partija preobražava u njegov imidž“.

Tomas Švarc, profesor istorije i politologije na Univerzitetu Vanderbilt rekao je da, za razliku od Niksona, „Tramp ima bedem republikanaca koji vide za sebe više štete u tome da mu se suprotstave nego da ga podrže“.

Kal Džilson, profesor politologije na Metodističkom univerzitetu Juga, naveo je pojačanu političku polarizaciju kao razlog zašto će se većina republikanskih zvaničnika držati Trampa „sve dok im vlastiti status ne bude u opasnosti“.

„Oni se drže njega da bi postavljali sudije, smanjivali poreze“, ali to bi se promenilo ako bi Trampove nevolje postale toliko velike da bi lideri u Kongresu pomislili da će to uticati na njih i njihovu stranku, reko je Džilson. Uz to, dodao je, „svi se među Republikancima u Kongresu žale na predsednika, ali ga se plaše“, a taj strah će se smanjiti tek ako Tramp bude oslabio.

Skandal s Votergejtom preklapao se s kasnim fazama rata u Vijetnamu, koji je namučio i Niksona i njegovog demokratskog prethodnika Lindona Džonsona. U to doba Kongres je bio moćniji od Bele kuće nego što je sada, s više uglednih vođa, reklo je nekoliko stručnjaka.

Tako je Ketlin Hol Džejmison, direktorka Centra za javnu politiku Univerziteta Pensilvanije u Anenbergu, rekla da posle smrti senatora iz Arizone, Džona Mekejna prošle godine, u Kongresu nema republikanca koji bi mogao ponoviti ulogu zvaničnika koji su 1974. godine naveli Niksona na ostavku. „Ko bi to bio s Donaldom Trampom toliko ubedljiv da bi ga Tramp uopšte saslušao?“, pitala je ona. „Tramp bi raspalio po bilo kome ko bi mu rekao nešto takvo“.

Tramp, kako je rekla, ima odnos sa svojom bazom drugačiji od Niksonovog: Baza je lojalna Trumpu lično, a ne stranačkom establišmentu.

Tokom Trampove prve dve godine na funkciji, jedan od retkih Republikanaca u Kongresu koji mu se redovno zamerao bio je senator Džef Flejk iz Arizone, koji je odlučio da ne traži ponovni izbor 2018. godine, pošto je javno zamerio svojim kolegama, Republikancima, u Kongresu što ne uspevaju da raskinu s Trampom i suprotstave se njegovom ponovnom izboru.

„Predsednikovo ponašanje na vlasti ne treba da nas iznenadi. Ali uistinu je poražavajuća naša tolerancija prema tom ponašanju“, napisao je tada Flejk. „Od teškog mučenja tokom ovog predsednikovanja, možda će najstrašniji – i najdugotrajniji – efekat na našu demokratiju biti to što smo jednostavno prestali da budemo šokirani“.

Dejvid Gibs, profesor politologije na Univerzitetu u Arizoni, sada, suprotno vremenu Niksona, vidi Sjedinjene Države kao podeljene pola-pola duž „plemenskih linija“ Demokrata naspram Republikanaca, pri čemu je Trampova baza njemu lojalna bez obzira na to kako ga negativno ocenjivali njegovi kritičari.

„Dve strane su pođednako jake, te nijedna ne može da pobedi nokautom, i zbog toga postoji politička paraliza“, rekao je Gibs.

Zato „nadpartijski tribalizam praktično onemogućava dvostranački konsenzus za smenivanje predsednika“, smatra on.

Druga velika razlika u odnosu na 1974. godinu je umnožavanje medijskih kuća i pojavljivanje društvenih medija koje Tramp i njegove pristalice na svim stranama koriste za promociju svojih stavova i demonizovanje protivnika. Nikson nije imao podršku kao što Tramp ima „Foks njuz“, niti „Tviter“ kao govornicu s koje bi svakodnevno optuživao svoje kritičare za „izdaju“ i „lov na veštice“.

Promenljivi medijski pejzaž „stvorio je političko i medijsko okruženje koje se kreće brzinom svetlosti u poređenju s erom Votergejta“, rekao je Dejvid Koen, profesor političkih nauka sa Univerziteta Akron. „Same informacije kojima smo svakodnevno preplavljeni, nalik su pokušaju pijenja vode iz vatrogasnog creva, koju je nemoguće svu progutati“.