Argentina – putanja sloma zemlje koja je parirala SAD: Autorski tekst Dragana Bisenića

Da bi sve bilo sličnije sapunici, on sebe na komičan način predstavlja kao „anarhokapitalistu“ koji ima čarobni štap za izlečenje ove velike južnoameričke ekonomje i države koja je više vremena provela na kolenima, nego što je ubirala plodove ekonomskog napretka.

Država je dosad bankrotirala devet puta, a od 2000. čak dva puta, a sada nalazi pred 10. bankrotom. Nekadašnja „farma Britanske imperije“, Argentina je ostala zarobljenik svoje oligarhijske strukture, odakle počinju sve nevolje.

ARGENTINA – ŠTA JE POŠLO PO ZLU?

Do 1896. Argentina je postigla izuzetan paritet sa Sjedinjenim Državama u pogledu prihoda po glavi stanovnika.

Do 1913, njen prihod bio je na istom nivou kao u zapadnoj Evropi i premašio prihod Italije, Španije i Portugala.

U zoru 20. veka, Argentina je izgledala čvrsto pozicionirana u rangu bogatih zemalja.

Pomisliti da će postati nerazvijena zemlja smatralo bi se smešnim imajući u vidu da je imala jednu od najviših stopa pismenosti na svetu.

Danas je nivo dohotka po glavi stanovnika Argentine uporediv sa onim u Turskoj i Rusiji.

Tokom većeg dela druge polovine 20. veka, Argentinu su mučili vojni udari, protivudari, nasilne oscilacije između levice i desnice, neviđena institucionalna nestabilnost i česta previranja koja su je nekoliko puta dovodila na ivicu građanskog rata.

Godine 1860. Argentini je trebalo oko 55 godina da dostigne švajcarski nivo prihoda po glavi stanovnika.

Danas, ako nastavi svoju sadašnju putanju rasta, za to bi joj bilo potrebno više od 90 godina. Očigledno pitanje je šta je pošlo po zlu?

Tokom zloglasnih 1930-ih, konzervativna politička alijansa poznata kao Konkordansija izvršila je izbornu prevaru kako bi zadržala vlast.

Priznanje vojnog režima i ćutanje Vrhovnog suda o izbornoj prevari i tendencije ignorisanja zakona Saensa Penje iz 1912, utrli su put populističkoj politici i peronističkim institucionalnim reformama, koj su uključile favorizovanje dominantnih interesnih grupa koje je podržavala vlada i podstakle široko rasprostranjeno traženje rente umesto produktivne ekonomske aktivnosti.

Peronističke ekonomske politike postavljaju temelje za nestabilne politike i institucionalni razvoj preraspodelom rente na privilegovane i dobro organizovane interesne grupe, osuđujući Argentinu na decenije stagniranja produktivnosti i slabog ekonomskog rasta.

U početku, nedemokratska vladavina konzervativne Konkordansije, bila je praćena industrijalizacijom okrenutom ka unutra i koja je bila zasnovana na supstituciji uvoza.

Nakon uspona Huana Perona na vlast, politika preraspodele prihoda i bogatstva u populističkom stilu i dalja erozija sistema balansa i ravnoteže pokazali su se štetnim za institucionalni razvoj Argentine i njen put dugoročnog rasta.

BANKROT

Pre izbora 1914. niz konzervativnih vlada obezbedilo je svoju vlast lažnim izborima i zastrašivanjem birača, što se prvenstveno dešavalo u Pampasu, dominantnoj bazi konzervativne Nacionalne autonomističke partije (Partido Autonomista Nacional).

Iako je Ustav iz 1853. predviđao učešće građana, odziv birača je bio izuzetno promenljiv, posebno u Buenos Ajresu i Pampasima.

Izbori su uvek bili ritualne igre moći, u kojima je učestvovala manjina biračkog tela.

Do kraja 19. i 20. veka, pojačao se pritisak za otvorenijim, pluralističkijim i participativnijim političkim sistemom.

Rastuće socijalno nezadovoljstvo vrtelo se oko opozicione partije UCR, koja je pod vođstvom Hipolita Irigojena pokrenula nekoliko pobuna protiv vlade.

UCR je bio instrumentalni igrač, pozivajući na uspostavljanje otvorenih izbora i tajnog glasanja.

Principi slobodnog tržišta u Argentini su isprobavani i ponovo isprobavani.

Suprotno slici koji je kreirala Milejeva kampanja, Argentina nije trpela pod jarmom komunizma i protekcionizma u poslednjih 70 godina.

U stvari, principe slobodnog tržišta u Argentini su isprobavali različiti akteri poput nebrojenih argentinskih vojnih diktatura do Makrija, i do peronističke administracije predsednika Karlosa Menema, koji je vladao od 1989. do 1999.

Pod njim, Argentina je privatizovala mnoštvo državne industrije, smanjila propise, liberalizovala međunarodnu trgovinu, smanjila inflaciju i vezala pezos za dolar.

Iako je to dovelo do izvesnog perioda stabilnosti – i apsolutne deindustrijalizacije zemlje – tokom 1990-ih, sve se završilo katastrofalnim kolapsom i bankrotom države 2001.

Nakon ruske i azijske finansijske krize kasnih 1990-ih, investitori su počeli da izvlače dolare iz Argentine, čime su pezos doveli u spiralu smrti.

Milej je izjavio da su Menem i njegov ministar ekonomije Domingo Kavaljo bili najbolji ljudi koji su se nalazili na funkcijama tokom njegovog života.

Umesto dugotrajnog etatizma, obeležje argentinskog ekonomskog upravljanja je nedoslednost i fiskalna neodgovornost nadležnih.

Bilo da je državno ili slobodno tržište, vojno ili civilno, zamke argentinske uprave su uvek bile nemogućnost da se u dobrim vremenima uštedi novac za loše dane i navika previsokog dolarskog zaduživanja.

Kratki pregled skorašnjeg ekonomskog upravljanja Argentinom otkriva kontinuirane debakle zasnovane na kratkoročnom razmišljanju.

Kritičari navode da Karlos Menem nije uspeo da shvati da je povezujući sudbinu Argentine sa dolarom i preuzimanjem previše dugova u stranoj valuti, otvarao zemlju naglom kolapsu u slučaju gubitka poverenja investitora.

Njegovi naslednici, Nestor i Kristina Kiršner, usvojili su kratkoročnu i srednjoročnu politiku koja je podstakla industriju i ekonomski rast uz otplatu argentinskog duga.

Takođe su kontrolisali inflaciju gomilanjem deviznih rezervi.

Ali dok je Kristina ostavila zemlju sa rekordno niskim dugom od 26 odsto BDP 2015, ona je iscrpila kasu u deviznim rezervama koje je prikupio njen muž da bi zaustavio pad cena robe i ojačao kandidata svoje stranke 2015.

PRVOBITNI GREH

Posle izbora 2015, pobednički Muarisio Makri utrostručio je dug na 62 odsto BDP u 2019, što ga je navelo da ponovi prvobitni greh Argentine još većim zaduživanjem u američkim dolarima od MMF.

Tako se država našla u trenutnoj nevolji. Ako bi se velikodušno sudilo o nepokolebljivom Mileju, može se reći da bi mogao da ukroti inflaciju.

Ovo će, naravno, dovesti do daljeg smanjivanja usred već oslabljenog privrednog rasta. Zemlja će morati da nastavi da rutinske uplaćuje fondu što će otežati devalvacija pezosa i smanjeni državni prihodi od poreza i ekonomskog rasta.

Određeno olakšanje moglo bi doći 2024, ako američke Federalne rezerve počnu da smanjuju kamatne stope. Bez obzira na to, sigurno je da Argentinu kratkoročno očekuje mnogo nevolja.

Što se tiče predloga novog predsednika za dolarizaciju, dolarske rezerve zemlje su toliko niske da je teško videti kako Milej može da ostvari svoj san.

Ukoliko do toga dođe, dolarizacija bi okončala argentinsku sagu o beskrajnoj inflaciji.

U isto vreme, dolarizacija bi Argentinu zauvek svela na sudbinu banana republike ili bolje rečeno, soja republike, pošto bi zemlja izgubila kontrolu nad monetarnom politikom. Ukratko, dolarizacija nije panaceja.

Ona može da okonča inflaciju, ali kao što slučaj Ekvadora ilustruje, to nije zamena za fiskalnu odgovornost – niti kraj zaduženja kod MMF.

Milejeva pobeda signalizira značajan geopolitički i makroekonomski pomak za Argentinu i širu hemisferu. Specifičnosti njegovog plana za dolarizaciju ostaju nejasne, posebno imajući u vidu negativne rezerve argentinske centralne banke.

Put Argentine ka ekonomskoj transformaciji, zapravo, zahteva strateško planiranje i posvećenost ublažavanju potencijalnih nedostataka dolarizacije.

Tržišnim fundamentalistima izvan Argentine bilo bi dobro da ne čitaju previše o Milejevoj pobedi.

Izvan latinoameričke desnice, preovlađujući trend u političkoj ekonomiji je onaj koji favorizuje povećan protekcionizam i nacionalni razvoj – uključujući tu i konzervativce.

Štaviše, u Latinskoj Americi, nedavni trijumfi desnice i levice više su reprezentativni za pristrasnost koja favorizuje privlačnost autsajdera i neprijateljstvo protiv aktuelne vlasti, a ne određenu političku orijentaciju.

Kao što je promena u Kolumbiji 2022. podrazumevala izbor bivšeg gerilca M19, tako su i u Ekvadoru birači smatrali da je progresivni banana oligarh kandidat za promene.

Milejeva pobeda nalazi se u tom okviru, a ne u doktrini koju je ponudio, pa zato ni jednu od njih ne bi trebalo uzeti sa poštovanom ozbiljnošću.