Poznata novinarka Arva Dejmon za N1: Situacija u Gazi gora nego nakon 11. septembra, zapadni mediji muslimane prikazali kao teroriste

N1: U svom nedavnom članku za Atlantic Council kažeš: “Moramo da obavimo bolji posao izveštavajući o događajima u Izraelu i Gazi.” Što sada činimo pogrešno i kako to možemo ispraviti?

Damon: Bojim se da vidimo mnogo toga što se događalo i nakon napada 11. septembra, posebno dok se SAD pripremao za rat u Iraku. Događalo se totalno ocrnjivanje i dehumanizacija ne samo cele populacije nego i grupe ljudi. Posebno zapadnjački mediji sve su Arape i muslimane prikazivali kao teroriste. Ako bi novinar izveštavao o tome što Arapi ili Iračani misle o invaziji na Irak naprosto prikazujući njihovu perspektivu i dajući im prostor da govore, taj bi novinar bio optužen da podupire terorizam, što je totalno apsurdno!

Trenutno postoji vrlo stvaran rizik da izbrišemo prostor koji bismo mi novinari trebali stvarati kako bismo omogućili ljudima sa svih strana sukoba da adekvatno i primereno iznesu svoja razmišljanja, osećaje i iskustva. Kada je konkretno posredi ono što se trenutno zbiva u Gazi i Izraelu, gotovo da prkosi logici što velik broj Palestinaca smatra da kontinuirano gotovo da moraju uveravati ljude da su ljudska bića, da i oni osećaju bol, ljubav, da se smeju i da žele živeti. Nijednu populaciju ne bi trebalo staviti u položaj da se tako oseća, to je iz temelja pogrešno, a mi smo deo toga, mediji su deo te kampanje dehumanizacije.

N1: Dakle, smatraš da su mediji saučesnici u stvaranju ovih podela. Šta bismo trebali učiniti da to nadiđemo?

Damon: Mislim da se svi mi pojedinačno kao novinari trebamo zapitati nešto što bi neki mogli smatrati nepotrebnim – zašto sam na ličnom nivou hteo pripisati određene prideve kad opisujem bol jedne osobe nasuprot boli druge osobe? Ili zašto sam kao pojedinac sasvim zaobišao bol jedne osobe i fokusirao se samo na bol druge osobe?

A moramo biti i izuzetno oprezni u smislu toga kako prezentujemo činjenice, informacije i istinu. Mnogi od nas dobro su svesni, a i ja sam toga itekako svesna jer se ovim bavim 20 godina, da svaka strana u sukobu pokušava iskoristiti medije. A iskreno, u ovakvim situacijama, kad od vladinih zvaničnika dolaze izjave, nažalost ih više ne možemo odmah okarakterisati kao verodostojan izvor, tu smo lekciju ponovo naučili. Deo smo onoga u što se uključuje svaka vlada, vojska i naoružana militantna skupina: Informacijskog rata.

Vojska ima čitavo odeljenje pod nazivom Psihološke operacije, a mediji su deo toga. To da određena strana želi poslati svoju poruku deo je svega toga. A, nažalost, i to da vlade namerno lažu, da su neiskrene ili da pak izokreću ono što se zapravo događa. To moramo uzeti u obzir kad predstavljamo i gledamo informacije, naročito sada u svetu društvenih mreža gde se sve brzo širi. Stalno imate udarne vesti i dobijate informacije iz svih smerova. Možda bi vredelo zastati, čak i više nego pre, pre negoli prenesemo informaciju kao onu koja opisuje što se tačno dogodilo na terenu. A i moramo naglasiti i našim gledaocima jasno reći kad nismo u mogućnosti nezavisno potvrditi informaciju. I opetovano ponavljam: To vredi i za informacije koje pružaju vlasti.

N1: U potpunosti se slažem s tobom, mislim da su dobar primer toga vesti o bolnici Al Ahli u Gazi. Koale su mnoge lažne informacije i svaka je strana davala vlastite informacije o onom što se dogodilo. No kada kao reporter ne možeš doći na mesto događaja i dobiti proverene informacije, što možeš učiniti?

Dejmon: Upravo tako, a u tome i jest poenta. I dalje imamo suprotne informacije o onom što se dogodilo u bolnici Al Ahli.

Imamo izraelsku i američku verziju događaja, Hamasovu verziju događaja, a imamo i gomilu medija, od standardnih zapadnih medija do Njujork tajmsa i različitih britanskih medija koji svi provode vlastitu istragu. Postoje stručnjaci u novinarstvu koji znaju kako pristupiti tome, vojni stručnjaci koji znaju kako pristupiti tome. Zapravo, još nema konsenzusa o tome ko je odgovoran za taj napad.

N1: Dakle, ovo je situacija koja pogoduje tome da se na internetu pojave mnoge dezinformacije i lažni snmci. Kako edukovati našu javnost o tome kome treba verovati?

Dejmon: To je vrlo složeno pitanje. Pogledamo li način na koji se konzumiraju društvene mreže i orijentaciju ponašanja konzumenata, mnogi ne žele ulagati dodatan napor. Žele da su vesti lako probavljive i kratke.

Nažalost, s obzirom na ono što se zbiva, ne samo trenutačno nego i u poslednjih nekoliko godina uz uspon društvenih medija, gledalac i konzument mora uložiti veći napor. Ako nešto nema smisla i zvuči pomalo nelogično, gledalac i konzument moraće malo više istražiti.

Nažalost, to je tako jer ako nastavimo samo slepo deliti ono što vidimo na društvenim mrežama, zapravo doprinosimo problemu. I možda treba osvestiti činjenicu da sada imamo pristup većoj količini informacija nego ikad pre.

Možda bismo sa svim tim informacijama zapravo trebali provesti jednu vežbu samoedukacije.

N1: Imaš pravo, radi se o složenom pitanju. Uporedila si aktuelnu situaciju s onom nakon napada 11. septembra. Možeš li to još malo pojasniti? Govorila si o dehumanizaciji ljudi u izveštavanju i našu ulogu u tome. Koliko je to opasno? Je li sada opasnije nego nakon napada 11. septembra?

Dejmon: Mislim da jeste. Mislim da je trenutna situacija u mnogočemu potencijalno opasnija nego ona nakon napada 11. septembra.

Isto tako, osećam da je veći potencijal za dublju polarizaciju i više mržnje negoli je to bio slučaj nakon napada 11.septembra. Bila sam u Njujorku 11. septembra i videla sam kako se ruši drugi neboder. Osetila sam strah, tragediju i strahotu, no osetila sam i kako su se Njujorčani ujedinili odmah nakon toga.

Ja sam Amerikanka arapskog podretla, majka mi je Sirijka, odrasla sam u multikulturalnom domu, za doručak smo jeli sirijsku hranu i palačinke s borovnicama. Sećam se da su nakon 11. septembra ljudi trebali nešto na šta će usmeriti ljutnju i emocije koje su proživljavali zato što im je bio narušen osećaj sigurnosti. To se pretvorilo u ljutnju koja se zatim pretvorila u nešto bez ikakve kontrole i sva ta ljutnja i bes iznenada su bili usmereni na Arape i muslimane te sve koji su izgledali kao Arapi i muslimani.

Ja sam toga bila pošteđena jer imam plavu kosu i zelene oči, niko ne pretpostavlja da imam arapske krvi. Sećam se da sam u to vreme gledala američke TV mreže i mislila: “Nemoguće je da ti voditelji, reporteri, političari i čelnici govore o nekoj drugoj populaciji, to nije u redu.”

I to me zapravo nagnalo da postanem novinarka jer sam jednom nogom bila i na Istoku i Zapadu. To se događalo na svim nivoima, od reči koje su se pojavljivale na ekranu, preko formulacija poput “smrt na jednoj strani, ubijanje na drugoj” do toga da neki gosti nisu mogli izneti svoju perspektivu, a druge se pak nije prozivalo zbog licemernih izjava. To se manifestovalo na različite načine i opasno je kad to dolazi od medijskog kanala jer polarizuje i naglašava mržnju te postojeće podele.

Tome i sada ponovo svedočimo na različitim mrežama. To ne trebaju osvestiti samo zapadnjački mediji.

S jedne strane, zapadnjački mediji trebaju dati više prostora palestinskim glasovima, a zapadnjačka publika mora čuti što Palestinci govore kao da to čuje prvi put i zapravo slušati reči koje izgovaraju. Palestinci već decenijama pokušavaju poslati istu poruku: “Pod okupacijom smo, potlačeni smo, uskraćuju nam prava, zaslužujemo državu”.

S druge strane, arapski, odnosno nezapadnjački mediji, moraju dati prostora jevrejskim i izraelskim glasovima. Mnogi od njih sasvim su zaobišli ono što je Hamas učinio. Nije bilo pravog izveštavanja o posledicama Hamasova napada, nisu intervjuisali porodice onih koje su uzeli za taoce i onih koji su ubijeni. To ide u oba smera, svi mediji trenutno snose teret odgovornosti.

N1: A kada govorimo o liderstvu i ključnim svetskim političkim liderima, vidiš li trenutno istinsko liderstvo kada analiziraš njihovu retoriku, retoriku predsednika Bajdena, lidera EU-a, lidera Turske, Egipta?

Dejmon: Taj izraz “istinsko liderstvo” poprilično je složen. Jer kad pomislimo na istinskog lidera, to bi trebala biti osoba koja ujedinjava, a trenutno nema takve osobe.

Vidimo da dve rezolucije nisu mogle biti usvojene u Savetu sigurnosti UN-a, glavni sekretar UN-a Antonio Gutereš doslovno mora preklinjati za gorivo za bolnice.

Naprosto ne možete pojmiti da glavni sekretar UN-a mora preklinjati da se dopusti prevoz goriva za bolnice i dopremu humanitarne pomoći iz demokratske zemlje, odnosno Izraela i SAD-a. Stoga teško možemo reći da igde vidimo primere istinskog liderstva. Trenutačno su najbolji lideri oni koji pozivaju na prekid vatre. Ali tragedija je čovečanstva što smo došli u ovu fazu.

N1: Prema tvom mišljenju, što možemo videti kod tih lidera? Navijanje, snažniju retoriku koja izaziva podele?

Dejmon: U pogledu SAD-a vidimo nešto što je sve vreme bilo prilično dobro poznato na Bliskom istoku: Da Izrael može delovati i proći nekažnjeno te da će ga SAD nastaviti podržavati bez obzira na sve. Iako su ljudi u regiji to znali, nivo onoga što Izrael može, posebno uz provođenje ove opsade i učinka koji manjak vode, hrane, goriva i medicinskih potrepština ima na ljude koji se nalaze unutra… Razgovarala sam s doktorom koji mi je rekao da su dečaku morali amputirati nogu praktički bez anestezije i da je sve vreme vikao… Ljude u toj regiji prilično uznemiruje ono što Izrael trenutno može učiniti uz ovakav nivo nekažnjivosti.

Ako pogledamo što govore regionalni lideri, počinjemo svedočiti nešto oštrijoj retorici, ali svi koji žive na Bliskom istoku reći će vam da arapski lideri baš i nisu oni na koje bi se oslonili.

Uz ono što se zbiva, ko zna hoće li se to promeniti, ali istorijski gledano, ako pogledamo stavove arapskih naroda prema Palestincima, mnogi su na strani palestinske borbe kada se ovakvo što dogodi.

Ali koja je zemlja istinski stala uz Palestince, koja je zemlja sa značajnom populacijom palestinskih izbeglica zapravo dala Palestincima državljanstvo, jednaka prava ili jednake prilike koje uživaju njihovi građani? Novi se naraštaji rađaju u tzv. palestinskim izbegličkim kampovima u Siriji, Jordanu i Libanu. A ako pogledamo prema Evropi, i dalje generalno vidimo istu zapadnjačku perspektivu, ali uz nekoliko izuzetaka.

Dakle, postoji velik rizik da će svet postati još više polarizovan.

N1: Dugo si izveštavala o ovoj regiji pa te moram pitati sledeće: Je li te iznenadila nemilosrdnost Hamasova napada i je li Izrael u ovom trenu sposoban videti dalje od osvete?

Dejmon: Bila sam šokirana. Potpuno šokirana… Videla sam posledice sličnih napada. Bila sam u crkvama u kojima su krvavi otisci ruku prekrivali zidove i znam kako izgleda spaljeno telo deteta.

Razumem kakav strah čovek oseća kad su na drugoj strani vrata ili zida naoružani napadači koji te žele ubiti. Apsolutno, sve me ovo zapanjilo.

A i jednako me zapanjilo da su uspeli izvesti takav napad te ga uspeli isplanirati i sprovesti, a da je to promaklo izraelskim obaveštajcima. Njihovi špijunski avioni konstantno lete iznad Gaze. Tvrde da znaju gde se tačno nalaze lanseri raketa. Kako nisu uočili da je Hamasova skupina izgradila kopiju izraelskog sela vrlo blizu granice između Gaze i Izraela te da su tamo sprovodili vežbe?

Uz početnu prestravljenost pomislila sam i da Gaza ovo neće preživeti. Jer videli smo kako je Izrael reagovao na ranije Hamasove agresije, a u poređenju s ovim sve što je činio pre jeluje kao dečja igra.

Čini se da je Izrael zaista zaslepljen željom za osvetom. Istorija će nas naučiti, a i već nas je naučila, da nijedna zemlja ubijanjem ne može postići mir, to naprosto ne funkcioniše.

N1: Postoji li način da međunarodna zajednica zaštiti civile u Gazi? Vidiš li diplomatski, da se tako izrazim, sretan kraj ovog sukoba?

Dejmon: Srećan kraj je sada relativan pojam. Ne ako SAD bude tako čvrsto stajao uz Izrael. Ta se ravnoteža mora malo pomaknuti u korist onih glasova iz UN-a, arapskih zemalja i drugih nezapadnjačkih zemalja koje pozivaju na prekid vatre i dopuštenje za dopremu humanitarne pomoći.

Izrael i SAD trenutno imaju najjače karte. Ako se ta dinamika nekako ne promeni, ako glavni sekretar UN-a ne može osigurati gorivo za bolnice, situacija s kojom smo suočeni u najmanju je ruku uznemirujuća.