Atlantska alijansa posle Avganistana

S obzirom na uznemirenost Evrope zbog Bajdenovog upravljanja povlačenjem snaga iz Avganistana, zajedno sa nedavnim saveznim izborima u Nemačkoj, pogodan je trenutak za analizu Atlantskog saveza.

Četiri suštinske geopolitičke promene redefinišu transatlantske odnose. Prvo, iako su transatlantske veze preživele Donalda Trampa, njegov predsednički mandat (i zamalo reizbor) zajedno s neliberalnim populizmom koji takođe inficira Evropu su razotkrili krhkost liberalne demokratije u njenim istorijskim bastionima.

Ova unutrašnja opasnost, a ne Kina, Rusija ili nasilni ekstremizam, možda danas predstavlja najveću pretnju po transatlantsku zajednicu.

Drugo, iako je izbor Bajdena za predsednika SAD ponovo oživeo atlantizam, nacionalni temelji američkog internacionalizma su znatno oslabljeni.

NATO saveznici previše brzo povlačenje SAD iz Avganistana shvataju kao zabrinjavajući znak da Bajdenova „spoljna politika za srednju klasu“ znači usredsrediti se na domaći front i nastaviti smanjenje troškova SAD na širem Bliskom istoku.

Štaviše, strateška preokupacija Amerike Kinom bi mogla da podrazumeva manje pažnje SAD i američkih resursa za Evropu i ukazuje na očekivanje da Evropljani rade više na pružanju garancija za sopstvenu bezbednost.

Treće, i sama Evropska unija je poslednjih godina pretrpela velike promene. Njeno unutrašnje jedinstvo je oslabilo usred migrantske krize, Bregzita, pandemije kovida 19 i upornog opstajanja neliberalnih vlada u Centralnoj Evropi.

Zbog novih pritisaka na solidarnost u EU povećava se potreba za rukovodstvom Nemačke, ali se povećava i podozrenje ostalih zbog prevelikog nemačkog uticaja.

Četvrta promena jeste strateška ambicija Kine, a zahvaljujući njenoj transnacionalnoj inicijativi „Pojas i put“, i njen sve veći globalni uticaj.

Atlantski savez više nije materijalno i ideološki dominantan kao nekada i u skladu s tim treba da prilagođava svoje strateške prioritete.

Da bi sačuvala centralno mesto i jedinstvo usred promena globalnog pejzaža, atlantska zajednica treba da teži ostvarenju nekoliko ciljeva.

Glavni prioritet treba da joj bude poraz neprijatelja u svojim okvirima tako što će se uhvatiti u koštac sa suštinskim izvorima neliberalnog populizma.

Okolnosti nisu iste u SAD i Evropi, ali razgovori na transatlantskom nivou o smanjenju ekonomske nesigurnosti, detaljnom planiranju budućnosti rada u eri digitalizacije i oporavku od kovida 19 su od suštinskog značaja.

Još jedan visoki prioritet jeste uspostavljanje imigracione politike kojom se ispunjavaju moralne obaveze i ekonomske potrebe SAD i EU, ali se i obezbeđuju njihove granice.

U suprotnom će žalbe starosedelaca i dalje uzimati maha.

Što se tiče NATO i bezbednosne povezanosti Severne Amerike i Evrope, priča o promeni ravnoteže transatlantskih snaga konačno treba da postane realnost.

Evropske članice NATO, a naročito Nemačka, moraju da ponesu znatno veći deo tereta odbrane i unaprede svoje vojne kapacitete i spremnost.

U suštini je potrebno da Nemačka postane najjača konvencionalna vojna sila evropskog stuba NATO-a.

SAD bi i dalje bile glavni egzistencijalni vojni oslonac alijanse, ali više ne bi imale vodeću ulogu.

Istovremeno, politički značaj prisustva američkih trupa u Evropi bi bio sve veći, što bi uveravalo evropske saveznike da veća moć Nemačke znači veću bezbednost.

Aktivnija uloga Evrope u domenu bezbednosti ide ruku pod ruku s većim kapacitetima.

Pošto SAD nastavljaju da se povlače sa šireg Bliskog istoka, Evropljani moraju ili putem EU, ili putem NATO-a da intenziviraju napore i preuzmu deo tereta na sebe da bi pomogli promociju stabilnosti na problematičnim mestima, kao što je Libija, Sirija, Avganistan i Nagorno-Karabah.

Sposobnija i aktivnija Evropa će zadobiti veću podršku i postati efikasniji partner SAD, snažeći transatlantski odnos.

Nasuprot tome, što se Evropa bude više šlepala uz SAD, to će Evropljani brže gubiti poverenje u EU i Amerika će brže gubiti strpljenje, slabeći transatlantske veze.

I na kraju, potrebno je da SAD i njihovi evropski saveznici uspostave jedinstveniji front u odnosu na Kinu.

To ne znači da Evropljani treba da podrže Bajdenovu viziju sukoba demokratije i autokratije koji će oblikovati svet.

Naprotiv, treba da ga podstaknu da ublaži svoju retoriku i odnosi se prema Kini kao prema jakom konkurentu, a ne neumoljivom neprijatelju. Pošto je Evropa i dalje važan saveznik, ona može da pomogne previše zažarenim SAD da napravi prikladnu mešavinu zauzdavanja i angažovanja.

Ali Evropa mora da se nađe sa SAD na pola puta tako što će pooštriti stav prema Kini.

Ekonomsko razdvajanje, doduše, nije na vidiku; Kina je previše integrisana u globalnu ekonomiju.

Međutim, EU i SAD treba da zajednički pružaju otpor nefer trgovinskim praksama Kine i usklade svoju politiku kada je reč o kontrolama izvoza, vraćanju lanaca snabdevanja za osetljive tehnologije nazad u Kinu i regulaciji kineskih investicija u inostranstvu.

Atlantske demokratije takođe treba da nastave da govore jednim glasom kada je reč o ljudskim pravima u Kini.

Štaviše, efikasna atlantska strategija za hvatanje u koštac s Kinom zahteva zajedničke napore SAD i EU za unapređenje odnosa s Rusijom.

Trenutno partnerstvo Kine i Rusije značajno uvećava ukupni izazov koji oni predstavljaju za Ameriku i Evropu. Težnja ka umerenom detantu s Rusijom, kako su predložili evropski lideri, uključujući francuskog predsednika Emanuela Makrona i nemačkog predsednika Frank-Valtera Štajnmajera, može da pomogne da se napravi distanca između Kine i Rusije.

Predsednik Vladimir Putin je i dalje težak sagovornik, ali možda može da pozdravi predusretljivost Zapada, s obzirom na rusku dugu istoriju tenzija s Kinom i neizbežnu nelagodnost Kremlja da bude mlađi partner Kine.

Atlantska alijansa je u periodu obnove nakon štete koju je pričinio Tramp. Ali, kako ukazuje haotično povlačenje Zapada iz Avganistana, potrebno je da preduzme odlučne napore da se pripremi za velike izazove koji slede.

Gunter Helman je profesor političkih nauka na Geteovom univerzitetu u Frankfurtu. Čarls Kapčan je viši saradnik u američkom Savetu za spoljne poslove i profesor međunarodnih odnosa na Univerzitetu Džordžtaun.

Copyright: Project Syndicate, 2021.
www.project-syndicate.org