„Autokrata koji je uzdigao Tursku u veoma jaku regionalnu silu“: Ko je Redžep Tajip Erdogan, novi-stari predsednik Turske?

Usledile su jedna za drugom čestitke svetskih lidera sa istoka, zapada i iz regiona.

Erdogan je, od skromnih početaka, izrastao u političkog giganta koji vodi Tursku već 20 godina, ocenjuje BBC. Smatra se da je preoblikovao svoju zemlju čak i više od bilo kog drugog lidera od Mustafe Kemala Ataturka, poštovanog oca moderne republike.

Njegovi protivnici bili su uvereni da mogu da ga pobede. Kritičari su krivili njegovu neortodoksnu ekonomsku politiku za pogoršanje ekonomske krize i povećanje troškova života u Turskoj.

Zamerali su mu i da je sporo reagovao na katastrofalan zemljotres koji je u februaru pogodio Tursku kada je stradalo 50.000 ljudi.

Nakon što je 2016. preživeo pokušaj državnog udara predsedništvu je dao jaču izvršnu ulogu i obračunao se sa svojim protivnicima i neistomišlčjenicima.

Ovaj obračun protiv kritičara izazvao je uzbunu u inostranstvu, doprinoseći hladnim odnosima sa EU: nastojanja Turske da se pridruži uniji godinama nije napredovala. Argumenti oko priliva migranata u Grčku pogoršali su loše osećanje.

Tokom decenija, četiri puča su uspela – Erdogan je osigurao da peti ne uspe, ukazuje britanski servis. Od skoro gubitka kontrole nad svojom zemljom Erdogan je postao nedodirljiv.

Dominantna figura u turskoj politici uspeo je da preko referenduma o ustavnim promenama 2017. učvrsti svoj autoritet. Tada je Turska iz parlamentarne pretvorena u predsedničku republiku – ukinuto je mesto premijera a predsednikova vlast je učvršćena dajući mu široka predsednička ovlašćenja, uključujući pravo da uvede vanredno stanje i imenuje najviše javne zvaničnike, kao i da interveniše u pravni sistem.

Godinu dana kasnije obezbedio je potpunu pobedu u prvom krugu predsedničkih izbora.

https://www.danas.rs/svet/prvi-rezultati-drugog-kruga-izbora-u-turskoj-erdogan-ubedljivo-vodi/

BBC napominje da je Erdogan najpre kao premijer od 2003, a zatim kao direktno izabrani predsednik od 2014. uzdigao Tursku u veoma jaku regionalnu silu i brzo nadmašio opoziciju.

Iako predvodi državu koja je članica NATO-a pozicionirao se kao posrednik u ruskom ratu u Ukrajini i naterao Švedsku da čeka u pokušaju da se priključi Alijansi. Njegova „mišićava diplomatija“ uznemirila je saveznike u Evropi i šire. Njegove pristalice ga zovu reis.

Rođen je u februaru 1954. Redžep Tajip Erdogan je kao sin oblaskog stražara odrastao na turskoj obali Crnog mora. Kada je imao 13 godina njegov otac je odlučio da se preseli u Istanbul nadajući se da će pružiti bolje vaspitanje za svoje petoro dece.

Mladi Erdogan je prodavao limunadu i lepinje sa susamom da bi zaradio dodatni novac. Pohađao je islamsku školu pre nego što je diplomirao menadžment na istanbulskom Univerzitetu Marmara. Igrao je profesionalno fudbal.

Tokom 1970.tih i 1980. tih bio je aktivan u islamističkim krugovima kada se priključio proislamskoj Partiji blagostanja Necmetina Erbakana. Kako je popularnost partije rasla tokom 1980.tih Erdogan je izabran za gradonačelnika Istanbula 1994. i vodio je grad naredne četiri godine.

Mandat je neslavno završio – osuđen je za podsticanje rasne mržnje jer je javno pročitao nacionalističku pesmu koja je uključivala sledeće stihove: „Džamije su naše kasarne, kupole naši šlemovi, minareti naši bajoneti i vernici naši vojnici“.

Posle četiri meseca provedena u zatvoru vraća se politici iako je njegova partija bila zabranjena zbog kršenja strogih sekularnih principa moderne turske države.

U avgustu 2001. osnovao je novu stranku islamističkih korena sa saveznikom Abdulahom Gulom. Partija preavde i razvoja (AKP) je 2002. osvojila većinu na parlamentarnim izborima, a sledeće godine Erdogan je imenovan za premijera.

Od 2003. proveo je tri mandata kao premijer, predsedavajući tokom perioda stabilnog ekonomskog rasta i dobijajući međunarodne pohvale kao reformator. Srednja klasa se proširila i milioni su izvučeni iz siromaštva, pošto je Erdogan dao prioritet ogromnim infrastrukturnim projektima za modernizaciju Turske.

Ali kritičari su upozoravali da postaje sve autokratskiji.

Do 2013. demonstranti su izašli na ulice, delom zbog planova njegove vlade da transformiše park Gezi u centru Istanbula, ali i zbog izazova autoritarnijoj vladavini. Premijer je osudio demonstrante a kvartovima bi prkosno zveckali lonci i tiganji svake noći u devet sati.

Protesti u parku Gezi označili su prekretnicu u njegovoj vladavini. Za svoje protivnike, on se više ponašao kao sultan iz Osmanskog carstva nego kao demokrata.

Erdogan se takođe razišao sa Gulenom zbog pitanja podele moći i Erdoganovog autoritarnog stila upravljanja. Gulenov pokret označen je 2016. kao teroristička organizacija u Turskoj.
Za pokušaj državnog udara 2016. Erdogan je okrivio Gulenov pokret.

Erdoganova stranka je zaslužna što je 2013. ukinuta zabrana ženama da nose marame u javnim službama, odluka koja je bila na snazi od vojnog udara 1980.

Kritičari su se često žalili da je Erdogan otkinuo stubove sekularne republike Mustafe Kemala Ataturka. Iako je i sam religiozan, Erdogan je uvek poricao da želi da nametne islamske vrednosti, insistirajući da podržava prava Turaka da otvorenije izražavaju svoju veru.

Međutim, on je više puta podržavao inkriminisanje preljube. I kao otac četvoro dece, rekao je da „nijedna muslimanska porodica“ ne bi trebalo da razmišlja o kontroli rađanja ili planiranju porodice. „Umnožićemo naše potomke“, reći će maja 2016.

Veličao je majčinstvo ali i osuđivao feministkinje navodeći da se muškarci i žene ne mogu tretirati jednako.

U julu 2020. nadgledao je pretvaranje istanbulske istorijske Aja Sofije u džamiju, što je razbesnelo mnoge hrišćane. Sagrađena pre 1.500 godina kao katedrala, od nje su osmanski Turci napravili džamiju, ali ju je Ataturk pretvorio u muzej – simbol nove sekularne države.

Gubitak Istanbula 2019. od Ekrema Imamoglua iz glavne opozicione Republikanske narodne partije (CHP) bio je gorak udarac za Erdogana, koji je bio gradonačelnik grada tokom 1990-ih.

Erdogan je u bliskim vezama sa ruskim predsednikom Vladimirom Putinom i tražio je ključnu ulogu posrednika u ratu u Ukrajini.

Uprkos tome što je lider NATO države, on je kupio ruski protivraketni odbrambeni sistem i izabrao Rusiju za izgradnju prvog nuklearnog reaktora u Turskoj.

Uoči izbora 2023, nastojao je da ojača svoje akreditive kod nacionalističkih i konzervativnih glasača optužujući Zapad da se okreće protiv njega.

„Moja nacija će osujetiti ovu zaveru“, rekao je on, opisujući je kao neku vrstu prelomne tačke.

Svoju predsedničku kampanju 2023. zaokružio je posetom mauzoleju Adnana Menderesa, prvog demokratski izabranog premijera Turske koji je pogubljen 1961. nakon vojnog udara.

Tada je poručio: „Epoha državnih udara i hunti je završena“.