Foto: INMIstorija je element surove ironije. Nedugo nakon što je ideja republikanizma u Prvoj Poljskoj Republici dostigla punu zrelost došlo je do sloma i naša domovina je nestala sa mape sveta.
Vladin akt od 3. maja 1791. donet je „u trenutku koji nas je vratio sebi” – kako čitamo u Preambuli Ustava U turbulentnom vremenu podela naši preci su se suočili sa pitanjem sopstvenog identiteta. Odgovor koji su dali nije izgubio na aktuelnosti već dvesta trideset godina, naprotiv – čak je i danas, u XXI veku, odgovor na pitanje ko smo – isti.
Mi nismo ni Istok Zapada ni Zapad Istoka. Poljska se nalazi u srcu Evrope. Nismo ni u imaginarnoj Istočnoj Evropi francuskih filozofa ni u Miteleuropi nemačkih ministara. Imamo svoj identitet, koji se razvija hiljadu godina.
To su znali i tvorci Majskog ustava kada su izvornu političku misao doba prosvetiteljstva spojili s tradicijama vekovima ukorenjenim u našoj političkoj kulturi.
Demokratija je sistem slobodnih ljudi. Njena istorija u Poljskoj datira još od XV veka. Kao što su u Engleskoj postojali Magna Carta (1215.) i Habeas Corpus Act (1679.), tako je u Poljskoj postojao princip Neminem captivabimus (1433.).
Ovi zakoni su davali slobode koje u to vreme nisu postojale ni na jednom drugom mestu. Poljska nije „mlada demokratija“, već jedna od najstarijih demokratija u modernoj Evropi – starija sestra, a ne ćerka drugih evropskih demokratija. Prva Republika je oživela republikanske tradicije koje su stvorene u starom Rimu.
Poljska je 3. maja 1791. postala kolevka konstitucionalizma u kontinentalnoj Evropi. Krajem XVIII veka bila je ostrvo slobode okruženo morem apsolutizma. Njegovi pomahnitali talasi dostigli su svoj vrhunac u totalitarizmima XX veka, koji su uzeli krvavi danak. I totalitarizam i apsolutizam uvek su bili strani našoj političkoj kulturi.
Ako smo krštenjem Poljske postali nacija, onda smo 3. maja 1791. postali nacija u savremenom smislu te reči. Taj ustav nije samo pravni akt, istorijski dokument, već i dokaz našeg identiteta, koji počiva na tri temelja: zakonu, slobodi i hrišćanstvu. Želja nam je da naš kolektivni život bude određen istim vrednostima i danas, ali i u vremenima pred nama.
Majski ustav je ujedno i izvor naknadnog čina nezavisnosti, ali i ideje iz koje je nastala „Solidarnost“. Poljak je pre svega slobodan čovek. Čak i onda kada su naši preci izgubili spoljašnju slobodu, duboko u sebi zadržali su unutrašnju slobodu.
Tako je bilo tokom podela Poljske. Tako je bilo i kasnije, kada je na našu otadžbinu pala zloslutna senka gvozdene zavese. Svest o sopstvenom identitetu – poljskom, a samim tim i evropskom – značila je da je obrazac homo sovijetikusa ostao stran ogromnoj većini Poljaka.
U istoriji Poljske godina 1791. bila je annus mirabilis, čudesna godina koja je započela „pravnu revoluciju“, moguću samo u našoj zemlji. Revoluciju u Sejmu, a ne revoluciju izazvanu krvavim političkim udarom, građanskim ratom ili ubistvom kralja.
Možemo biti ponosni na svoju istoriju. Ona nije samo priča o dalekoj prošlosti već moralna obaveza koja nas obavezuje za sva vremena.
Jačanjem temelja države i prava Majski ustav je zaštitio slobodu pojedinca tako što je napravio jasnu razliku između slobode i samovolje ili anarhije, čiji je simbol postao liberum veto u poslednjem veku postojanja Prve Poljske Republike.
Samo jaka država može osigurati slobodu svojim građanima. Nema, dakle, slobode bez odgovornosti za sopstvenu državu.
Vladin akt usvojen 3. maja podelio je javnu vlast na zakonodavnu, izvršnu i sudsku. Princip podele vlasti – koji su postulirali Šarl Monteskje i Džon Lok – tvorci ustava su dopunili principom nacionalnog suvereniteta, koji kaže da „vlast u svakoj ljudskoj zajednici potiče iz volje naroda“ .
Vlast koja ne služi narodu gubi legitimitet. To se podjednako odnosi na zakonodavnu, izvršnu i sudsku vlast. I to je veoma važna lekcija iz istorije.
Majski ustav, doduše, nije ukinuo kmetstvo, ali je otvorio put za emancipaciju kmetova. U jednom njegovom članu seljaci su već nazvani „seljacima“ a ne „podanicima“. U isto vreme,
Ustav garantuje da je svako, „čim kroči na poljsku zemlju, potpuno slobodan da koristi svoje sposobnosti kako i gde hoće“. Bila je to prelomna tačka u našoj istoriji. Dotad je nacija bila sinonim za plemstvo. Krajem XVIII veka poljski identitet je redefinisan. Poljak je mogao da bude svako ko je voleo Poljsku i bio spreman da živi za nju, bez obzira na socijalno ili etničko poreklo.
Stoga poljski patriotizam nema nikakve veze sa nemačkim nacionalizmom, koji je svoj najmonstruozniji oblik poprimio u Trećem rajhu.
Majski ustav je potvrdio i versku slobodu koju su uživali žitelji Prve Poljske Republike. Poljska je već krajem XVI veka postala oaza verskih sloboda u Evropi. Demokratija je dragocena jer je to jedini sistem u kome je čovek građanin, a ne podanik.
Podsetimo se da je ideja o dostojanstvu i slobodi čoveka nikla iz hrišćanskih korena naše civilizacije. Ne smemo zaboraviti vrednosti koje nam daju Jevanđelja. U suprotnom reči poput „demokratija“ i „ustav“ gube smisao i postaju puke parole koje pronalaze lažne branioce. To nas uče i poljski preci osnivači.
Ubrzo nakon toga naša istorija je izgubila svoj kontinuitet i Poljska je prestala da postoji. Jedna od parola koja se širila Varšavom uoči velike majske revolucije bila je: „ako je sreća naroda u plemstvu, neka ceo narod bude plemstvo“.
Ona je suštinski izražavala hrabri san o opštem pravu glasa za koje su se društva širom sveta morala boriti u 19. i 20. veku. Poljska je bila avangarda slobode. Poljski san su ipak naglo prekinule apsolutističke sile koje su jačale na Istoku i Zapadu.
Da nam sloboda nije data jednom za svagda podsetio nas je 24. februar 2022. „Cena slobode je neprekidna budnost“, rekao je Tomas Džeferson, jedan od očeva osnivača Sjedinjenih Država.
Ulog u ratu koji se vodi izvan istočne granice naše otadžbine nije samo naša sloboda, već i naš identitet, odnosno pitanje da li ćemo za narednih dvesta trideset ili hiljadu godina i dalje biti Poljaci.
Sudbina Majskog ustava uči nas još nešto: Samo nacionalna država – a ne nadnacionalna federacija – može biti pouzdan garant slobode za svoje građane. Nestankom Poljske s mape sveta izgubili smo slobodu, a povratili smo je tek onda kada smo povratili nezavisnost.
Šta bi Evropa bila bez svojih konstitutivnih naroda? Evropa će postojati samo ukoliko njeni narodi opstanu. Samo kao zajednica ujedinjenih nacionalnih država koje uvažavaju svoje različitosti, Evropska unija može biti dovoljno politički i moralno snažna da se suoči s ruskim imperijalizmom i njenim „crvenim carevima“.
A pred nama su i drugi izazovi. Odnos snaga u svetu može se promeniti pred našim očima. U ovim turbulentnim vremenima moramo svesno i odgovorno oblikovati sopstvenu budućnost.
I to je zapravo glavna tekovina Majskog ustava koju ne smemo nikad zaboraviti.
Autor je premijer Republike Poljske. Bio je član tima koji je pregovarao o uslovima prijema Poljske u Evropsku uniju. Diplomirao je istoriju na Univerzitetu u Vroclavu, studirao Poslovnu administraciju na Tehnološkom univerzitetu u Vroclavu i na američkom CCSU
Tekst je objavljen i u poljskom mesečniku „Wszystko co Najważniejsze” u okviru istorijskog projekta koji realizuju Institut za nacionalno sećanje i Poljska nacionalna fondacija
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
