Foto: EPA-EFE/STEPHANIE LECOCQRat u Ukrajini razotkrio je istinu o Rusiji. Onaj ko nije želeo da primeti da Putinova država ima sklonost ka imperijalizmu danas mora da se suoči s činjenicom da su u Rusiji oživeli demoni XIX i XX veka: nacionalizam, kolonijalizam i sve izraženiji totalitarizam.
Međutim, rat u Ukrajini je razotkrio i istinu o Evropi. Vladimir Putin je uspeo da zavede mnoge evropske lidere, a danas su svi u šoku.
Povratak ruskog imperijalizma ne treba da nas iznenađuje. Rusija je gotovo dvadeset godina obnavljala svoju poziciju, i to pred očima Zapada, koji je, umesto razumnog opreza, izabrao geopolitičku dremku. Zapad je više voleo da ne primećuje rastući problem nego da mu se blagovremeno suprotstavi.
Evropa nije želela da čuje istinu
Evropa se nije našla u ovoj situaciji zato što je bila nedovoljno integrisana, već zato što nije želela da čuje glas istine. Taj glas već dugi niz godina dopire iz Poljske. Poljska nema monopol na istinu, ali ima mnogo više iskustva u odnosima s Rusijom od drugih zemalja.
Kao Kasandra, koja je najavila pad Troje i predsednik Poljske Leh Kačinjski bio je u pravu kada je pre mnogo godina rekao da se Rusija neće zaustaviti na Gruziji i da će krenuti dalje. Ali ni njega niko nije čuo.
Ignorisanje poljskog glasa samo je manifestacija šireg problema s kojim se suočava današnja Evropska unija. Ravnopravnost njenih država članica isključivo je deklarativna. Politička praksa pokazuje da su najvažniji glasovi Nemačke i Francuske. Reč je dakle o formalnoj demokratiji i defakto oligarhiji, u kojoj najjači drže vlast. Uostalom, najjači greše i nisu u stanju da prihvate kritiku koja dolazi spolja.
Ono što zapravo štiti EU od terora većine jeste princip jednoglasnosti. Pronalaženje kompromisa između 27 zemalja, koje uglavnom imaju suprotstavljene interese, može biti frustrirajuće, a sam kompromis možda neće zadovoljiti sve. Ali to i jeste garancija da će se čuti svaki glas i da će usvojeno rešenje ispuniti minimalna očekivanja svake države članice.
Ako neko predlaže da aktivnosti EU budu još zavisnije od nemačkih odluka nego što je to bio slučaj do sada, a to bi bio rezultat ukidanja pravila jednoglasnosti, dovoljno je da napravi kratku retrospektivnu analizu nemačkih odluka. Da je proteklih godina Evropa uvek postupala onako kako je Nemačka želela, da li bismo danas bili u boljoj ili goroj situaciji?
Da je cela Evropa sledila nemački glas, odavno bi bio pokrenut ne samo Severni tok 1, već i Severni tok 2. Zavisnost Evrope od ruskog gasa, koji Putin sada koristi kao oruđe za ucenu celog kontinenta, bila bi gotovo nepovratna.
Da je cela Evropa u junu 2021. usvojila predlog za organizovanje samita EU-Rusija, Putin bi bio priznat kao punopravni partner i sankcije koje su Rusiji uvedene nakon 2014. bile bi ukinute. Da je predlog, koji su tada blokirale Poljska, Litvanija, Letonija i Estonija, bio prihvaćen, Putin bi imao garanciju da EU neće preduzeti stvarne mere za odbranu teritorijalnog integriteta Ukrajine.
Da je EU usvojila pravila za raspodelu migranata predložena 2015. godine, umesto čvrste politike odbrane sopstvenih granica, osnovnog atributa državnog suvereniteta, danas bismo bili puki objekat, a ne subjekat međunarodne politike.
Putin je upravo te 2015. godine uvideo da se migranti mogu iskoristiti u hibridnom ratu protiv EU – te je 2021. na taj način, zajedno sa Aleksandrom Lukašenkom, napao Poljsku, Litvaniju i Letoniju. Da smo 2015. poslušali pristalice otvorenih granica, danas bi naša otpornost na predstojeće velike krize bila još manja.
Predugo je niska cena ruskog gasa predstavljala najvažniju vrednost
Konačno, ako bi cela Evropa slala oružje Ukrajini u tim količinama i tempom kojim to čini Nemačka, rat bi odavno bio završen. I to ubedljivom pobedom Rusije. A Evropa bi bila na ivici novog rata, jer bi Rusija, ohrabrena slabošću protivnika, krenula dalje.
Svaki glas sa Zapada koji traži ograničenje isporuke oružja Ukrajini, ublažavanje sankcija, koji poziva „obe strane“ (to jest agresora i žrtvu) na dijalog – Putin doživljava kao znak slabosti. A Evropa je dakako mnogo jača od Rusije.
Ukoliko zaista želimo da govorimo o demokratskim vrednostima, vreme je za veliki ispit evropske savesti. Predugo je niska cena ruskog gasa za mnoge zemlje predstavljala najvažniju vrednost. Znamo, međutim, da je bila niska jer joj nije bila dodata stvarna cena krvi koju Ukrajina danas plaća.
Pobeda nad imperijalizmom u Evropi predstavlja izazov i za samu EU. Međunarodne organizacije će biti u stanju da se uspešno suprotstave imperijalizmu samo ukoliko i same brane osnovne vrednosti – slobodu i jednakost svih svojih država članica. A to se pre svega odnosi na EU.
EU ima sve više problema s poštovanjem slobode i jednakosti svih država članica. Sve češće možemo čuti da o budućnosti čitave Zajednice ne treba da se odlučuje jednoglasno nego većinski. Odstupanje od principa jednoglasnosti u budućim oblastima delovanja EU približava nas modelu u kom jači i veći dominiraju nad slabijim i manjim.
Nedostatak slobode i jednakosti primetni su i u evrozoni. Usvajanje zajedničke valute ne garantuje održiv i usaglašen razvoj. Evro čak uvodi mehanizme međusobne konkurencije, što se vidi, na primer, u konstantnom suficitu izvoza nekih zemalja koje sprečavaju aprecijaciju sopstvene valute tako što održavaju ekonomsku stagnaciju u drugim zemljama. U takvom sistemu jednake mogućnosti postoje samo na papiru.
Ti nedostaci čine EU posebno ranjivom i slabe njenu moć da se suprotstavi ruskom imperijalizmu. Rusija želi da preobrati Evropu u nešto što joj je vekovima poznato i blisko – u koncern velikih sila sa zajednički ocrtanim sferama uticaja. Suvišno je pominjati šta takav „međunarodni poredak“ znači za evropski mir.
Srednje i male zemalje sve češće gube mogućnost da odbrane svoja prava, interese i potrebe u sukobu s najvećim državama. To je prinudno kršenje slobode, često počinjeno u ime tobožnjeg interesa celine.
Zajedničko dobro je bila vrednost koja je činila srž evropskog projekta. To je bila pokretačka snaga evropskih integracija od samog početka. Danas je to dobro ugroženo partikularnim interesima inspirisanim pre svega nacionalnim egoizmom. Sistem nas gura u neravnopravnu igru između slabih i jakih.
U toj igri ima mesta kako za najveće zemlje sa velikom ekonomskom moći, tako i za male i srednje zemlje koje raspolažu pomenutim adutima. Najjači posežu za političkom i ekonomskom dominacijom, a ostali za političkim i ekonomskim klijentelizmom. Opšte dobro je sve apstraktnija kategorija. Evropska solidarnost postaje šuplja fraza, svedena na primoravanje na faktički diktat jačeg.
Ponekad, umesto dva koraka napred, vredi napraviti korak unazad
Recimo bez okolišanja: aktuelni poredak EU ne štiti nas dovoljno od stranog imperijalizma. Štaviše, institucije i prakse EU, iako ni same ne odolevaju iskušenju da dominiraju nad slabijima, ostaju otvorene za prodor ruskog imperijalizma.
Zato apelujem na sve evropske lidere da hrabro razmišljaju u kategorijama koje odgovaraju vremenu u kom živimo. A živimo u istorijskom trenutku. Imperijalna Rusija može biti poražena zahvaljujući Ukrajini i podršci koju joj pružamo. Pobeda u ovom ratu zavisi isključivo od naše doslednosti i odlučnosti.
Zahvaljujući snabdevanju opremom u razmerama koje su – s obzirom na mogućnosti Zapada – i dalje nedovoljne, Ukrajina je počela da okreće tok rata. Rusija napada, seje smrt i razaranje, čini okrutne zločine – ali ni skoro pola godine kasnije moral Ukrajinaca nije slomljen.
Moral ruskih trupa je, kako pokazuju obaveštajni podaci, sve slabiji. Vojska trpi ozbiljne gubitke. Zalihe naoružanja i druge opreme nisu neiscrpne, a njihova obnova će, zbog sankcija, biti sve teža.
Zato moramo da podržimo Ukrajinu kako bi povratila izgubljenu teritoriju i primorala Rusiju na povlačenje. Tek tada će biti moguć dijalog i okončanje rata koje će zaista značiti njegov kraj, a ne samo kratkotrajnu pauzu pred sledeću agresiju. Samo će takav kraj značiti našu pobedu.
Moramo prevazići pretnju imperijalizma i unutar EU. Potrebna nam je duboka reforma koja će opšte dobro i jednakost ponovo proglasiti vrhovnim principima Evropske unije. Do toga neće doći bez promene vizure – o pravcima i prioritetima delovanja Zajednice moraju da odlučuju države članice, a ne institucije EU, jer institucije postoje zbog država, a ne države zbog institucija. Osnova saradnje mora da bude postizanje konsenzusa, a ne dominacija najvećih nad ostalima.
Aktuelna situacija primorava nas na razmišljanje u potpuno novim okvirima. Moramo imati hrabrosti da priznamo da se EU nije dobro pokazala kada je reč o kovid krizi i ratu. Problem, međutim, nije u tome što se isuviše sporo krećemo u pravcu integracije i što bismo morali bez oklevanja da ubrzamo taj proces.
Problem je što je taj put sam po sebi pogrešan. Ponekad, umesto dva koraka napred, vredi napraviti korak unazad i drugačije sagledati stvari. Perspektiva povratka principima koji iznova uspostavljaju evropsku zajednicu čini se najsigurnijim rešenjem.
Nije cilj da se potkopaju temelji EU već da se ojačaju. Evropi je, više nego ikada ranije, potrebna nada. A nadu može pronaći samo u povratku svojim principima, a ne u jačanju institucionalne nadgradnje.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
