Autostop – zaboravljena avantura

„Mislim da stopiranje jednostavno nije za mene“, kaže Orlando Reijndorp.

Ovaj dvadesetčetvorogodišnjak iz Amsterdama stoji sa par prijatelja na parkingu autoputa A3. Na suprotnoj strani – auta jure u pravcu juga, pored stoje kamioni iz Poljske, Slovenije i Austrije tik jedan do drugog, dok se jedan stariji par priprema za kratku užinu.

Informativni portal Hičviki preporučuje to mesto kao polaznu tačku za stopere koji žele dalje, u pravcu Frankfurta. Ali autostopera sa velikim ruksacima i kartonskim natpisima, nema ni na vidiku.

Reijndorp i njegovi prijatelji putuju automobilom u Minhen na fudbalsku utakmicu. Ovaj student nikada do sada nije stopirao. „Kada putujem planiranje mi je jako važno. Želim da znam kada i gde stižem. Pritom, kada stopirate morate razgovarati sa nepoznatim ljudima, što zna biti neprijatno.“

Zaboravljena spontanost

Premda mladi Holanđanin govori u svoje ime, njegovo mišljenje nije izuzetak. Izuzev statistike članova nekih klubova, nema podataka o tome kako se razvijao broj autostopera u Nemačkoj. Ali jasno je: Dani kada su putevi bili prepuni stopera koji žele do idućeg grada ili čak u inostranstvo, deo su prošlosti. Čak ni u međuvremenu popularnije direktno obraćanje vozačima na odmorištima autoputa više nije raširen fenomen.

Više automobila, povoljni letovi, bolja železnička mreža, jeftinije alternative poput autobuskih linija i mreža za deljenja troškova putovanja: neki su od razloga za nestajanje stopiranja iz svakodnevnice. Ali i druge nove navike putovanja takođe bi mogle značajno uticati, sumnja Kerstin Hojvinkel. „Mnogo se više planira“, kaže profesorka Međunarodnog menadžmenta u turizmu sa fokusom na turističku sociologiju na Univerzitetu u Sarskoj oblasti.

Za Feliksa Kestera spontanost je upravo ono što stopiranja čini privlačnim – pa i u 2019. godini. Ovaj student iz Libeka i strastveni stoper često putuje za Hamburg. „Stopiranje ima smisla, jer nisam vezan za tačno vreme polaska“, kaže on.

„Mogu jednostavno da stanem pored ulice i budem siguran da će me u roku od 15 minuta neko pokupiti. Tako sam puno fleksibilniji.“ Iako se morate upustiti u razgovore sa strancima i često pričati o jednim te istim temama, iznenađujuće je koliko novog možete iskusiti i kako malo znanje jezika je potrebno u inostranstvu da bi ste razumeli drugu osobu.

Trka autostopera

Ovih dana, Kester zajedno sa ostalim ljubiteljima stopiranja radi na organizovanju trke stopiranja kroz Evropu. Takmičenje se održava po dvanaesti put.

Od sredine avgusta, oko 20 timova od po dve ili tri osobe starosti između 19 i 40 godina stopiraće od Gerlica i Bad Grenenbaha u Nemačkoj na raznim rutama do Rumunije i prikupljati donacije za civilne spasilačke službe.

Timovi se registriraju na mreži i uživo prate međusobno napredovanje. Na Jutjubu možete naći svojevrsni promotivni video za trku, tu su i blog, fejsbuk stranica i instagram profil. Da su društvene mreže danas važne za stopere, govori brojka od 30.000 članova fejsbuk grupe „Stopiranje Evropom“.

„Digitalne platforme omogućavaju stvaranje zajednice u Evropi ili čak širom sveta tako da postoji mnogo veća razmena iskustava, poput na kom mestu je najbolje stopirati“, kaže Kesters.

„Moj život ima prioritet“

U trci stopiranja nikada se nije dogodilo nešto loše. „Najgore je bila slomljena ruka“. No, ne postoji policijska statistika o zločinima povezanim sa stopiranjem, a vesti poput ubistva nemačke stoperke Sofije L. u Španiji retko su na naslovnicama.

Ipak, Kerstin Hojvinkel, stručnjakinja za turizam, smatra da temeljna, nepredvidljiva nesigurnost mnoge odbija od stopiranja, ali i vozače od pomisli da prime stopera. Ona ukazuje na prošle terorističke napade i napad na glavnoj železničkoj stanici u Frankfurtu.

Polemiše se i o sigurnosti na odmorištu autoputa A3. „Ponekad u Frankfurtu vidim stopere, ali kao žena, iz straha nikada ne bih nekoga povezla.“, kaže prodavačica Hameda Fati. Učiteljica iz Holandije Karin Din, koja sa suprugom pravi pauzu na putu za Italiju, deli njeno mišljenje. Pa čak ni Boloi Kostal, vozač kamiona iz Rumunije, koji vozi tovar šećera u Potsdam, ne bi stao stoperima. „Moj život ima prioritet“, kaže on.

A sigurnost samih autostopera?

Njima Savezne vlasti savetuju da se voze isključivo sa ženama i parovima, da ne stopiraju sami i da bliskoj osobi na početku vožnje pošalju broj registarskih tablica i svoje odredište, a ako je moguće da radije koriste javni prevoz.

Renesansa stopiranja?

Ovakve izjave ne daju mesta nadi da će stopiranje doživeti renesansu.

Kesters je ipak uveren da je putovanje stopom ispravno, posebno zbog aktuelne dikusije o klimatskim promenama. „Auta, koja sada prazna prevale veliki broj kilometara, trebalo bi napuniti ili ukloniti iz saobraćaja. Kada bi više ljudi stopiralo, povećala bi se svest o tome kako mobilnost danas izgleda i kako ona eksplicitno isključuje ljude koji nemaju dovoljno novca, jer ne mogu sebi priuštiti auto, a vozne karte su preskupe.

Rok za registrovanje učesnika u trci stopiranja je istekao. Ove godine ima mnogo manje registracija nego ranije. Trenutno se može samo nagađati o razlozima. Možda je prva generacija učesnika prerasla stopiranje. „Sastaćemo se i raspraviti, da vidimo kako bismo mogli da obnovimo stvar.“